Али, о томе се мало или нимало говори у овдашњој критичкој јавности. Заборављени су људи који раде по уговору на два месеца, жене које у трговинама примају 25 000 динар месечно, минималац који је више него минималан. (Зато би требало масовно подржати предлог Слободана Лаловића, из Савеза самосталних синдиката Србије, да минимална зарада буде у висини потрошачке корпе.) Људи су без посла у зрелим годинама са незнатним шансама да га нађу, иоле важнија врата  се тако лако затварају пред вама.

Уместо тога они који, рецимо у Ваљеву, критички пишу и  говоре, свој  труд су усмерили на то да истакнуте носиоце јавних функција, а који им нису по вољи, у јавности представе недостојним места која заузимају. Погледајте неке портале, послушајте радио-станицу, склоните се од друштвених мрежа.

Не узимају се у обзир  напори, резултати, неуспеси тих људи, па онда то ставити под критички суд, него се траже ефемерни поводи и разлози да их се оцрни. И то у Ваљеву није од јуче.  Није се гледало, на пример ни какав је програм културне установе којом руководите или програм јавног гласила које уређујете.  О људима је стварана, и ствара се и данас, искривљена, неистинита слика. А грађанство је подјаривано да се лако определи, прокаже и осуди.

Међутим, не треба потцењивати здраву памет грађана и њихов осећај за реалност. Објасните нам подробније зашто је неко тако црн, као што га представљате. Затим кога и шта желите уместо овога што имамо. Као и то на који бисте се период наше блиске прошлости позвали као на добар пример у вођењу града или државе. Не очекујте да вам верујемо на слепо, па после шта нас снађе. Имамо неко памћење о томе. Зато нас морате поштовати. Па бисмо онда можда могли да вас подржимо. На ком путу?

Па рецимо путем на који је др Бошко Ђукановић указао, позивајући председника да њим поведе државу:"Целом свету је потребан морални преображај. Зашто да не крене из Србије. Много тога је почело одавде. То је скупо за њега, али нека буде великомученик. Као Карађорђе. Сви смо ми пепео у историји. Ако си државотворан стави своју кожу на лицитацију и сви ће гласати за тебе. Ја први".

А овде би ту улогу могао да преузме градоначелник. Већ је довољно дуго на  функцији да себи може дозволити иницијативу те врсте. Образован је, зна да говори, из наше историје  издваја највредније моменте на које бисмо се могли ослонити и ми данас - као што је Први светски рат, Ваљевска болница, прелазак преко Албаније. Свестан је да је било недопустиво насиље из идеолошких разлога, како су настрадали војвода Петар Бојовић и ваљевски лекар Владимир Поповић. Градоначелник, такође зна какво је Ваљево било некада, какво је данас и шта му је потребно.

Ако бисмо, дакле, кренули тим путем моралног преображаја, како је сугерисао др Ђукановић, све би се друго полако довело у ред:људи би осетили да могу да буду толерантнији и предусретљивији, одговорнији и посвећенији на послу, град би био, макар у појединим четвртима чистији и уређенији.

Ако би се у Ваљеву имало воље и храбрости за то, онда би и градоначелник своје непосредно радно окружење морао прилагодити том циљу.

П.С. Својевремено је један од најбољих послератних новинара у Србији, Стојан Церовић, написао у време санкција да би он радо  понешто критички рекао и на рачун Запада, када се исте вечери не би нашао у Другом дневнику. А то никако није желео. Ми смо, ето, написали неколико афирмативних реченица о Истоку. Шта је сада Други дневник?

Мијо Стојкановић

.