Своје дневничке записе из времена бомбардовања, велики песник и драмски писац Љубомир Симовић, завршио је реченицама: Данас је потписан Кумановски споразум. Вечерас у Београду одјекују слављенички пуцњи. Од тога шта се слави тим пуцањем зависиће будућност Србије у наредним деценијама.

Академик Симовић није разјаснио до краја ово питање. Претпостављамо да је мислио: Ако се тријумфално слави победа над НАТО пактом, како би у будућности све остало по старом, онда то никако није добро. Ако славимо то што смо преживели, што земља није потпуно разрушена, што нам је остала прилика да размислимо, да се променимо и да државу и друштво потпуно другачије уредимо, онда ти пуцњи могу имати смисла. Каснија сазнања су нам показала да се славила велика победа над НАТО пактом и да су водећи политичари и генерали, овенчани наводном победом, мислили да могу да наставе по старом. Али народ је пао у апатију, а државном руководству је у међународним оквирима сасечен маневарски простор, што је у крајњем довело до 5. октобра.

Тих 78 дана били су баш тешки, да не кажемо ужасни. Писац "Доротеја" Добрило Ненадић чудио се у разговору за Радио Ваљево да то траје сваки дан." Како им не падне на памет да један дан направе паузу да се макар надишемо ваздуха како треба".

За разлику од владике Лаврентија западни политичари и медији сматрали су да заслужујемо сваку могућу казну. Мадлен Олбрајт се преко иностраних радио станица обраћала грађанима Србије као да им НАТО авиони бацају бомбоне и чоколаде а не бомбе. Било је то више од лицемерја, била је то бездушна равнодушност над животима људи једне државе и над материјалним добрима те државе.

Да ли се бомбардовање могло избећи. То ћемо тешко икада поуздано сазнати. (Милован Ђилас је у књизи Власт и побуна, објављеној 1991. године, написао да све битне чињенице сукоба са Совјетским Савезом из 1948. године још увек не знамо, упркос толиким објављеним публикацијама, књигама и мемоарима.) Ових дана се појављују искази који говоре да нам је у току преговора у Рамбујеу била понуђена верзија споразума много повољнија од оне коју је на крају наша делегација одбила. Или је од почетка то вођено тако да дође до услова које ни једна суверена држава није могла да прихвати, па тако ни наша.

Нама, обичним људима, преостаје да се надамо да се више никада нећемо наћи у таквој историјској олују која ће нам доносити догађаје све горе и горе. И да ће наше  будуће политичке елите бити мудре и способне да ипак сачувају народ и државу од таквих погибељности, за разлику од ондашњих елита.

Крајем седамдесетих година прошлог века тадашњи патријарх СПЦ Герман је на помену у Јасеновцу казао "да опростити морамо а да заборавити не смемо". Због менталног здравља нације и будућности државе порука из Јасеновца  важи и за НАТО агресију. 

За време бомбардовања Ваљево је било на висини одговорности. То се односи и на градску власт и на цивилну заштиту и на Радио Ваљево, као на главно информативно гласило у државном власништву. Током бомбардовања у Ваљеву су погинула три цивилна лица: Дмитра Ђукић (91), Милка Крунић (72) и Милисав Мићић (37). На Маљену су 6. априла погинула двојица младих потпоручника Жељко Савичић и Синиша Радић. Четвртог маја погинуо је над Ваљевом пилот Миленко Павловић.

На Ваљево је пало 215 бомби, од тога на Крушик 150. Та је фабрика била разрушена до темеља, да би касније била обновљена. Уништена је зграда СУП-а, објекти у Причевићу и на Дивчибарама, срушено је пет стамбених зграда,оштећено преко 200 станова и кућа.

Мијо Стојкановић

.