Тај говор је заборављен најпре због оног инцидента у председништву, а онда и због најаве повећања плата, пензија и минималне зараде. При томе је преуско и погрешно сагледавање да се председников вапај за рађањем деце односио на то да би сутра имао ко да ради у страним фабрикама.

Када је о природном прираштају становништва реч: почетком јануара 2019. године број становника у Србији пао је после 50 година испод седам милиона - 6.943 794. Данас је објављено да нас је испод 6. 900 000.

У Ваљеву од 1991. такође опада број становника. Тада нас је било 98.226. Почетком 2019 у публикацији Профил Ваљева писало је да нас има  85. 316.  Пројекција је да ће Ваљево 2041, ако се овако настави имати 74 493 становника, ако се не урачунају миграције.

Свесни ове теме ми смо на Конкурс за суфинасирање медијских пројеката од јавног значаја пријавили пројекат: Демографско питање на подручју града Ваљева. Шта се може учинити да се овај негативни природни прираштај становништва преокрене. 

Имали смо у виду мере Владе Србије и мере локалне самоуправе. Били смо се обавезали да консултујемо представнике Министарства за бригу о породици, САНУ, представнике локалне самоуправе, социологе, свештенике, учитеље, младе брачне парове.

Комисија, састављена од троје новинара изван Ваљева, која о ваљевском новинарству не зна ништа, није овом пројекту ни овом порталу доделила ни динара. И то је трећу годину заредом, од како ова власт (СНС) одлучује о тим средствима.

Свако ко је и мало упућен зна да о расподели тих средстава не одлучује никаква комисија него одређени орган СНС. Сазнали смо да је тај орган, неки челници, констатовао да овај портал и овај новинар "нису довољно наши, нису уопште наши, не служе нашој ствари, нису оруђе у нашим рукама које ћемо употребити по свом нахођењу и против других када затреба и слично.

Тп је бесмислена процена. Ми покушавамо да јавни живот ухватимо у ширем замаху, не полазимо од тога да сви поступци и сви резултати власти морају обавезно бити лоши. Уколико се ствари крећу добро по грађане Ваљева, свеједно нам је ко то креира и  спроводи. Нама је полазиште егзистенцијална и свака друга сигурност грађана, њихово право на слободну реч и достојанство, да  сви заједноимамо осећај да је сваког дана праведности више, као и поштовања и  уважавања човека као грађанина.

Наша власт мисли да ће створити правду и рај на земљи аутопутевима, брзим тракама, понеком иностраном фабриком умногоме потпомогнутом нашим скупим новцем. Власт полази од тога да је изградила  своју снагу и силу,да има рецепт за Србију као нико никада пре ње. И ништа више не треба. Ваљевска власт би била срећна да се стопи с том снагом, да се до непрепознавања прилепи уз њене точкове.

Међутим није све у снази и сили. Људима ће то једном засметати. Требаће им и власт која ће показати осетљивост и праведност за појединачне људе. Да се тој комисији каже ( пошто знамо да она ниочему самостално није одлучивала): Овај човек је преко 30 година у ваљевском новинарству, хтели не хтели  неког доброг трага је оставио, није се брукао и лагао, дајте да му преко овог конкурса, јер је тај портал пријавио важну тему и сигурни смо да ће је компетентно обрадити, помогнемо да настави да се бави новинарством и да плаћа не мале обавезе држави. Објективно то су заслужили и тај портал и тај новинар.

Не. Речено је: Он није наш, њему ништа. Бедно је да новинарство мора да служи "нама" или онима другима. Да се тако процењује. Зар не може да припада широком кругу грађана, кодесу,  узусима, да истрајно и колико може буде посвећено истинитости и вредностима.

Што рекла недавно преминула наша велика композиторка и акакдемик Исидора Жебељан: "Мора се ослободити простор за људе са великим Љ, за учитеље са великим У, који воле и поштују живот и живе за праведност,  морал и част и спремни су да се посвете просвећивању народа и што је најважније његовом унутрашњем помирењу".

Жалопојке новинара о тешкоћама и неправдама кроз које пролазе и не треба никога да занимају. Не очекујемо ни да ово неко прочита и да се сложе с тиме. Не очекујемо ни полузлурада досољавања. Али, као што је било написано: Рекох и спасих душу своју.

Мијо Стојкановић

.