Господине Вулетићу, ви сте основали прву опозициону странку у Србији. Учествовали сте у свим великим опозиционим догађајима с почетка деведесетих. То је важан период у политичком животу Србије. Да ли га се после 20 година јасно сећате?

 Први митинг опозиције, уопште после Другог светског рата, одржан је 13. јуна на Тргу слободе у Београду.

Први митинг опозиције се одржавао када није постојао ни Закон о политичким странкама ни Закон о изборима. Управо су наши захтеви и били конципирани да се донесу ти закони.

Ја сам имао част да будем суорганизатор тог митинга и да говорим на њему, Интересантно из тог периода када смо ми већ организовали странку одржавала се Изборна конференција Социјалистичког савеза у Београду. То је била прилика за промоцију нове политичке странке. Ја дођем у ондашњу зграду Централног комитета на Ушћу, али ми кажу да се конференција одржава у Сава центру. Кад силази низ степенице баш Јоже Смоле. И пошто види групу људи у разговору он пита шта је. Ови службеници му кажу да друг из Ваљева није знао да се конференција одржава у Сава центру. Невероватно, али Смоле нареди да ми дају кола и возача да ме тамо одвезе. Улазим, Милошевић седи у првом реду. Ја седнем где је било слободно место и у паузи пошаљем пријаву да желим да говорим. Приђе ми један човек и пита о чему желим да говорим. Ја кажем да хоћу да нападнем оног Вучетића, јер сам знао да су они тада били у сукобу са Слободаном Вучетићем. Наравно не пада ми напамет да га нападнем него кажем: Господо, у малом Ваљеву је основана Либерална странка 14. децембра 1989. год, прва опозициона политичка странка у Србији. Па се прекрстим и кажем, надам се у име Бога да ће на пролеће бити расписани први слободни избори на којима ће бити изабрани легитимни представници народа, а не кооптирани као што сте ви. Кад је то почело звиждање, вичу склоните га са бине. Ја им кажем ето колико сте ви демократични, чујете другачије мишљење и одмах звиждите и одмах бисте скидали главе. Завршим тај говор вратим се на место, када у мом реду нема никог. Стоји само моја ташна. Сви отишли да не буду близу мене. Један човек иза мене пружа ми руку. Касније се испоставило да је то др Владимир Гоати.

Други митинг је био 12. септембра када сам тражио да се Бели двор исели, да се окади и прими свог домаћина Александра II Карађорђевића. Тада се први пут чуло скандирање хоћемо краља! Демократска странка као добро организована закључи да је то најбоље примљено на митингу и брже боље формира делегацију коју је послала код Томислава Карађорђевића да га приволе да се кандидује за председника. На једном заједничком станку Вук Драшковић оним својим гласом ми каже: "Чујем да хоћете принца Томислава за председника. Онда ћу ја предложити Милошевића за краља".

Онда смо имали серију протеста од 9 до 14. марта. Ми смо 9. марта били опкољени, на нас су ишла два транспортера, један од "Политике" други од "Југословенске књиге". Онда је из Француске улице наишао водени топ. Ту је настала она фотографија са оном девојком, Драгана се звала, умрла је мученица.

Пошто није било озвучења Вида Огњеновић нас је позвала у Народно позориште. Из транспортера излећу неки папири и људи падају. Ми мислимо да људи гину. После оног Вуковог обраћања сиђем у приземље, саставимо руке и закунемо се да ћемо да гинемо са својим народом. И излазимо тамо на трг, оно већ хаос, полиција, демонстранти. Један полицијски ауто се зарио у масу. И полицајац стоји са извађеним пиштољем упереним у земљу. Стоји избезумљен, ван себе. Демонстранти хоће да га нападну и ми одмах око њега да га заштитимо, кажемо видите да човек није крив, да је беспомоћан.

Следећег дана 10. марта био је пуст Београд. Нас неколико смо преноћило код Теразијске чесме. Ујутро су људи  почели да нам помало прилазе. Доносили су чај, кафу. Око 10 сати народ је почео масовно да долази. Сутрадан је дошао патријарх и замолио да се разиђемо, јер је за тај дан био заказан митинг присталица власти на Ушћу.

После се патријарх извинио и рекао да му је жао што је уселио зеца у ваша срца.

Тада је доживео невиђене овације.

Касније је дошао Видовдански сабор.

На Видовданском сабору било је око 300 000 људи.

Није било баш толико.

Било је. Тако смо тада рачунали. Љиља Лашић, Вукова потпредседница и ја смо обилазили те људе у Пионирском парку. Љиља ми каже:"Вуле, ови људи су наоружани". Љиљо, неће га употребити ако им се не каже. Када је дошло време требало је рећи људима да се разиђу. Косту Чавошког су извиждали. Крене Матија Бећковић, ја га ухватим за руку. Знали смо шта ће се догодити. Зато сам ја моју књижицу насловио "Немој Матија". Јер после тога Матија не би био Матија. И нисмо му дали да говори. Шта год кажеш није вредело. Знали смо да би једино Вук то могао. Тада је био јако, јако утицајан, за разлику од сада. И националну политику је водио другачије него сада. Вук приђе микрофону, вади из џепа писмо владике Артемија и чита то писмо дижући стално тензију. Малтене после тога следи само напад 300 000 људи на институције. А Вук онда каже како да вас позовем на ТВ Бастиљу из које ће вечито капати крв. Није вредна тога. Била је то велика одговорност скупити 300 000 људи и наћи начина да се мирно разиђу. Зато ја Вука веома ценим за тај период.

Како је успео да прокоцка тако велики углед који је имао на почетку?

Ја мислим пошто је он организовао Српску гарду да је уцењен од Хага, као и Шешељ.

Око чега сте се сукобљавали са Војиславом Шешељом?

Око суђења Јосипу Брозу. Када сам Шешеља питао хоће ли да напише оптужницу и под којим условима, он је рекао да хоће, али да новац од књиге коју ће написати иде њему. Ја сам рекао одлично, теби паре нама слава, и у реду је.

Ваша политичка каријера није успела.

Ја сам типичан пример неуспешног политичара. Типичан пример. Према томе имате прилику да разговарате са неуспешним политичаром. Али могу да констатујем да све оно, што смо ми давно зацртали као своје циљеве, сада долази на дневни ред: Закон о реституцији, па ова Лига за враћање одузете имовине. Ми смо то започели у Ваљеву, сећате се добро, Мића је био председник општине, када смо натерали да се заустави даља продаја и адаптација одузете имовине. Онда враћање девизне штедње. Ја сам организовао штедише, десетине хиљада људи је обештећено директно преко нас. Ја сам мислио да су то наши гласачи, али Срби су дефинитивно луд народ, Они су гласали за оне који су им паре одузели. Трећа ствар реафирмација моралних принципа у политици. Данас влада фама да су сви политичари покварени, није тачно. У политици мора да буде морала, мора да се држи реч, странке морају да се држе програма.

Не могу да се продају железница и ЕПС, шуме и руде, да се продају којекаквим тајкунима. То мора да буде у власништву државе и то јаке и уређене државе.

Имате ли проблем с неуспехом?

Имао сам проблем што сам размишљао зашто је то тако. Урадио сам све што сам могао и што је до мене. Ја сам и на почетку политичке каријере рекао да бих више волео да ме људи знају као инжењера, мр техничких наука, него као политичара. Али нажалост другачије је испало. Више ме знају као политичара него као аутора истраживања из области обновљивих извора енергије.

Шта вам је фалило за успех?

Фалило је много ствари, Прво много сам веровао људима. Мој принцип је био да када човек направи грешку да га не санкционишем. Али то је требало чинити. Сасецати проблем у корену. И велики уплив безбедносних структура, које су хтеле и сада хоће да све контролишу. Те структуре нису реформисане и даље јуре политичке противнике, не јуре државне непријатеље, не јуре лопине и преваранте, не јуре ове тајкуне који су опљачкали Србију или неке министре који су упропастили привреду. Али на крају Бог види све, свачије намере и свачија дела. Ја сам миран.

Ви сте сада у Новој Србији.

Да из неколико разлога. Слажем се с националном политиком НС. Дугогодишњи сам пријатељ са др Јованом Томићем. Треће потпредседник Либералне странке Милан Дамњановић писао је Програм и Статут Нове Србије. Тако смо повезани. У НС нисам тражио апсолутно ништа. Помоћи ћу око привреде.

 Разговарао М. Стојкановић

Објављено у новинама "Ваљевска искра", 01. 07. 2011. год.

.

. 

.