Силом прилика у последње време скоро сваки трећи дан путујем од Ваљева до Бајине Баште. Увек бих из Ваљева полазио око 12 сати. Рецимо, недеља 8. октобар. Температура у Ваљеву је 17 степени. Одмах, чим прођете Седларе, природа вас изненади лепотом ране јесени. Лишће се прелива  у браонкастим, златним, зеленкастим, црвенкастим бојама. Ваздух је миран и топао. У Јовањи, поред пута, нова скоро завршена манастирска кућа. Уз њу две сенице. Куполица десне сенице пресијава се златастом бојом.  Сетих се Господа на Тавору када се преобразио у најблиставију светлост, а тројица ученика попадала   на земљу из дубоке вере, занесености, поштовања, страха, чуда. Петар је предложио Господу да направе три сенице за Њега, Мојсија и Илију и да заувек остану ту. Али Господу је ваљало пострадати и васкрснути.

Зачудо ја доживљавам мали преображај на левој обали Дрине, у шуми, секући дрва. Под старост сам научио да радим моторном тестером и са задовољством сечем дрва, вучем их,  цепам и слажем у шупу, коју је стари отац сазидао тик испод шуме.

Контејнер за смеће у Јовањи тог дана, као и претходних, али и потоњих, био је препун. Судећи по томе за Јовању је потребан још један контејнер или да се постојећи чешће празни. Већ на изласку из Јовање сетих се и Светислава Басаре који је поводом свих новоподигнутих конака и камених ограда казао "да наша Црква мора наћи начин да постане мученичка, ако жели да истински буде уз народ и са народом." То се, свакако, у мањој мери односи на Јовању и у народу омиљеног игумана Михаила.

На Другом програму Радио Београда говоре о роману Стонер америчког писца Џона Вилијамса (1922-1994. године). Вилијамс је тај роман о патњи, болу, доследности и истрајној храбрости универзитетског професора да све то, као и грозни брак и мучну атмосферу у Америци за време Првог светског рата, поднесе и опстане човек, објавио 1965. године. Роман је бледо прошао и ускоро био потпуно заборављен. Џон Вилијамс је такође био универзизетски професор, предавао је енглеску књижевност. Радио је краће време као агенцијски и радио новинар, што додатно  препоручује да његов роман што пре прочитам. Највећи заборављени роман америчке књижевности, како су га назвали критичари, поново је у Америци објављен са великим успехом 2006. године. У Француској је потом продат за годину дана у 250 000 примерака, у Холандији  80 000 примерака. Можете бити заборављени и можете васкрснути. Али морате написати такав роман или урадити нешто друго вредно васкрснућа из заборава. Издавање "Стонера" очекује се ускоро и код нас.

Заустављам се на узвишењу изнад Поћуте. Поглед одатле по сунчаном дану на ново језеро у долини је запањујући. Језеро је плаво као најплавље небо.  Од тог плаветнила једва се сетих да на дну језера лежи Грачаница, потопљена, требало је, уз црквена звона и пој птица, како је желео владика Милутин.

У Вујиновачи је температура  ваздуха 15 степени. На радију једна песникиња, којој нисам чуо име, говори о мукама слободних уметника да овере здравствену књижицу, јер их држава стално оптерећује неким дугом, кога никако не могу да се отарасе. Песникиња каже да се у нашим средњим школама о поезији говори тако да деци постане апсолутно одбојна и да беже од песничког виђења света. Песникиња зна како би се о поезији и песницима могло говорити да то деци буде привлачно. Била је убедљива и склон сам да јој поверујем у свему.

На Пашној равни бувља пијаца. Мислио сам прво да је вашар, али када сам ту робу, изразито ниског квалитета виђао и касније, схватио сам да је, ипак, у питању бувљак. На Пашној равни, боже мој.

Долази Смиљево поље, најлепше мало насеље на овом путу. Добродошлица и на енглеском језику. Неколико нових великих кућа мештана који раде у Швајцарској и неколико викендица људи из градова. Један млади Новосађанин ми је за Бадње вече несебично помогао око залеђеног  аутомобила, на минус 20. Због јаког ветра чинило се да је минус 30. Сада је температура пријатних 14 степени у плусу.

Гмила присјека, Видиковац на коме се нисам зауставио, јер путујем сам. Спуштам се према Рогачици. У Својдругу је 18 степени. Када угледам Дрину још једном констатујем да не волим ту реку, иако сам на њеној левој обали одрастао. У детињству ме озбиљно разболела, у раној младости појачала је превише моју меланхолију.

Од Рогачице до Бајине Баште је поправљен пут. Асфалт је нов, пут прописно обележен. Аутомобил скоро бешумно кизи. Температура 20 степени. Ускоро пролазим поред родног села, које је на левој обали. Видим цркву и родну кућу на другом брегу. Те  слике ми изазивају драга и болна сећања. Неких изузетних људи више нема.

Кућица на стени, на сред Дрине. Направили су је пре неколико деценија  бајнобаштански кајакаши. Дрина је сваке године односила кућицу, а они су нову стално изнова постављали. Рекли су ми да су пре неколико година нашли начин да кућица  остане на стени и када Дрина надође. Тада је ова дринска атракција постала планетарно позната.

Скрећем с пута и ускоро долазим кући. Пошао сам од куће и дошао сам кући.

Мијо Стојхкановић

.