Ништа ту није било од луксуза или још горе - кича. Столице су биле на точкиће и нестабилне, столови ниски и стари. Одмах до улаза налазило се велико, лепо огледало. На супротном крају био је као мали шанк. Најважније: Клуб је имао лепу атмосферу. Девојке су биле лепе и, мени се тада чинило, прекомерно горде.
"Моја омиљена пивница "Месечева сенка" налазила се свега два минута од аутобуске станице, али у споредној улици, тако да тамо никада не набасају пијанци и насртљивци, чак ни суботом увече.
Муштерије су, премда прилично бројне, стални посетиоци који свако вече седе на својим местима и долазе колико ради пива толико и ради ћаскања.
Ако неко запита зашто предност дајете одређеној пивници, чинило би се најлогичнијим да на прво место ставите пиво, али мене "Месечевом одразу" највише привлачи оно што се назива "атмосфера".
Конобарице познају већину гостију по имену и брину се за сваког посебно. Оне су жене средњих година и сваког зову мили без обзира на године".
Ово је део из есеја Џорџа Орвела о пожељним карактеристикама које би требало да има пивница у коју би радо свраћао. У Лондону нажалост, написао је Орвел, пивница са оваквим и још неколико лепих карактеристика не постоји.
Прочитавши Орвелов есеј одмах сам се сетио клуба "Абрашевић" и то из година од 1986. па до почетка деведесетих. "Абрашевић" наравно није пивница, али верујемо да је Џорџ Орвел могао да га посети, да би му се свидео.
Клуб се налазио два минута од старе аутобуске станице. Смештен је на спрату Дома културе без истакнуте фирме и путоказа, тако да је био поштеђен пијаница и насртљиваца.
"Абрашевић" је у то доба имао атмосферу. Без гласне или никакве музике моло се опуштено разговарати, обично о уметности и политици, Ту су се окупљали домаћи и глумци из престонице када би гостовали у Ваљеву, новинари, уметници и интелектуалци разне провенијенције, па и паметан свет тзв. обичних занимања.
Конобарице, посебно Живка, имале су пријатељско-сестрински однос према посетиоцима. Потписнику ових редова неколико пута се догодило да после жустре расправе оде не плативши рачун. Ниједном није опоменут на ту чињеницу. Конобарице су знале да ћу доћи и сутрадан и платити рачун.
Са људима се могло разговарати о свему врло озбиљно и упућено иако многи од њих нису имали тзв. формално високо образовање.
Како сам открио "Абрашевић"? У лето 1986. године, бивајући у Ваљеву тек десетак дана, стајао сам једне вечери пред Домом културе. Наишла је колегиница из Радија Ј. Б. са својим будућим бившим супругом. Сетио сам се да их питам куда иду. Колегиница је рекла у "Абрашевић". Кренуо сам за њима, погледао на која ће врата ући и затим сам и сам крочио у тај задимљени простор који ће ми убрзо постати тако присан. Прошао сам дужином клуба, никог нисам познавао, није било ни, после мени тако драгог, прерано преминулог Дарка Марјановића, кога сам већ био упознао у Радију. Окренуо сам се и изашао. Али дошао сам и сутрадан. И долазио сам са задовољством скоро сваке вечери наредних неколико година. Животне прилике се мењају, стигну обавезе, и сам Клуб се променио, па се престало ићи. Али од тројице Стојкановића, колико нас има у Ваљеву, најмлађи је, када је дошло његово време, знао где је "Абрашевић".
М. Стојкановић
Објављено у новинама "Ваљевска искра" 2011. године
.