Тада смо у уводу за интервју, објављен 2011. године у јулском броју новинама "Ваљевска искра" написали да је Милан Ђурђевић један од најталентованијих Ваљеваца у последњих неколико деценија и то не само када је музика у питању. Тај суд након што је прошло седам година само је потврђен Милановим новим песмама и композивцијама, али и његовим све чешћим ангажовањем да се  уметнички, културни и друштвени живот Ваљева заснива на трајним вредностима и постулатима који се не мењају од политике до политике.

Због свега тога, а желећи Неверним бебема вечерашњи успешан концерт,  подсетићемо на тај интервју са Миланом  из 2011. године.

Ваљевска искра: До  јула 2011.године одржали сте тачно 1852 концерта. Постојите 18 година. Још увек вам то причињава задиовољство?

Милан Ђурђевић: Да, наступи пред младим људима још увек нас испуњавају. Али постоји ту једна дубља ствар. Ми смо једноставно били стрпљиви да станемо иза идеје, иза талента који смо носили као група и ја као аутор. Да станемо у крајњем иза погледа на свет који смо имали. Не заборавите, током деведесетих ми смо били у бек граунду, наша музика се сматрла субверзивном у наметнутој атмосфери хлеба и игара и тешко је допирала до ширег круга младих људи. Намерно је потискивана. Тада није било пожељно да се младима укаже на манипулацију и по њих погубну политику која је била на делу и логично да смо ми морали бити потиснути.

Али ако сте упорни, ако верујете у оно што радите и не правите нездраве компромисе са својим талентом и делом, једног дана све дође на своје место. У нашем случају то се догодило после албума "Јужно од среће" из 2001. године. Од тада смо на великој сцени, свирамо велике концерте, имамо турнеје по целој екс Југославији, тиражи албума су нам доста озбиљни, имамо и публику која поседује врсту интелигенције која је мени као аутору потребна. Важно ми је што постоји циљна група која ће разумети емотивне, интелектуалне и духовне поруке које ми кроз песме шаљемо.

Ваш последњи албум "Иза облака" је најзрелији и најбољи који си Ти као аутор потписао. У септембру треба да се појави нови албум. Страхујеш ли да ли је уопште могуће бити бољи?

Сама чињеница да смо направили паузу од 4,5 година довољно говори. Ми смо имали пуно понуда разних дискографских кућа у последње три године у смислу: " Хајте сад, избаците било шта, тражени сте продаће се".

Ја нисам хтео то да радим зато што је албум "Иза облака" имао неку своју импресију и то доста озбиљну. Ми смо ту успели да пренесемо наша лична осећања и однос према свету око нас, наш емоционални поглед на свет. Пустио сам зато да тај албум одживи свој природни век и нисам хтео зарад новца да кварим један леп процес.

Наш нови албум који ће се звати "Праштање" је корак даље. Да ли ће  бити бољи то не знам у то се не разумем, али да ће бити другачији, то хоће. Зато што смо четири године старији, што имамо другачију визуру на свет око нас.  Ми смо преболели наше дечје болести. Сада ћемо пустити клинце од 19, 20 година да иду главом кроз зид, да мењају систем и да се боре против свакодневних неправди.

Ми ћемо покушати да померимо људе естетиком, емоцијама, буђењем њихових душа, указујући им на снагу љубави. Бојим се да смо ми у овој земљи у последњих 20 година поставили стандард који ми се нимало не допада, а то је црно - бели свет. Све нам је црно или бело, не постоји нијансе не постоје колори, не постоји ништа лепо што може да се подели. Сви би да се баве  глобалном политиком, нико се не бави микро светом, нико се не бави породицом, нико не примећује људе који су око њих, који их можда воле и са којима деле животе.

Ми долазимо пред људе који су немоћни на овај или онај начин, а нико их не примећује. Нико не саосећа са њима. Ко успе да пронађе емоцију у себи то значи да је жив. Мени је јако важно да комуницирам са тим живим људима.

Твоје песме су углавном љубавне са добром дозом духовности. Сада кад си поменуо немоћне људе, постоји ли начин да им се директније обратиш?

Покушавам да код људи пробудим жељу и смисао. Жељу за животом, за трагањем смисла живљења. Јер смисао живота није само у новцу и материјалном богатству. Само људи који немају новац мисле да је новац најважнији. Ови који дођу до неког новца схвате да се за новац не може све купити. Не можеш новцем натерати неког да се заљуби у тебе, не можете се и са много новца, макар не овде, излечити од неких озбиљних болести.

Ми не зарађујемо неки велики новац, али пристојно живимо. Не желим да ово претворим у циркус за зарађивање новца.

Нама је у принципу ово велико задовољство и прилика да искажемо таленат који носимо. А таленат је код нас потцењен. Талентовани се код нас не подстичу, напротив бивају често онемогућавани. А видите шта су Новак Ђоковић и Емир Кустурица учинили у свету захваљујући искључиво свом таленту. Свет баш не воли да су Срби најбољи у нечему. Али прави таленат је срећом јачи од свих лобија и интересних група.

Да ли си 1983, када си победио на Гитаријади у Зајечару, мислио да ћеш стићи довде?

Мени је та Гитаријада у Зајечару један од најлепших догађаја у животу. Зато што сам био изузетно млад и зато што сам то доживео као нешто изузетно чисто. Мислио сам да ћу уживати у свом таленту и систему вредности који ми прија. Међутим суочио см се са стравичном естрадом, недостатком укуса, лобијима и клановима.

Наша сцена се не заснива, нажалост, на уметности него на естради која кокетира с кичем. Овде је мало свести о уметности, уопште.

Бојим се да млади људи нису пронашли смисао, јер су живели у времену које је било хаотично. А постоје и људи који не желе да им укажу на смисао и алтернативу. Њима одговара систем вредности у коме се све купује и продаје, где је све на продају. А за оно што не може да се прода данас нико нема стрпљења. Ту уметност апсолутно губи.

Гласови који би указали на то су појединачни и разједињени. Самим тим и мало делотворни. Ту мислим и на новинаре, писце, музичаре.

Има их много који уживају у привилегијама система. Само у рок музици знам неколико бендова, и то доста великих, који су везани за одређене политичке странке и групације. И онда имају бројне наступе захваљујући политичкој повезаности а не својој музици.

Ми ћемо ићи да свирамо докле наше песме стигну. Ја морам да останем слободан да говорим шта осећам и шта мислим. Колико ће то да ми допусте у смислу колико ће то да се врти по медијима, то није до мене а и не интересује ме. Не могу да ми одузму мој таленат и моје песме. А песме некако иду увек брже од сваке врсте манипулације и онемогућавања.

Твој однос са Ваљевом је сасвим хармоничан? Немаш критичких примедби, ниси бивао разочаран?

Ја сам доста везан за Ваљево- Живео сам 16 година у Ваљеву. Ту имам породичну кућу у Градцу, имам пријатеље пред којима немам тајни, нисмо заједно због каријере или новца, већ једноставно делимо живот. Волим Ваљево као град из простог разлога  што се тамо осећам мирније, дан ми је дужи, лепо ми је.

Ми смо у Ваљеву до сада одсвирали осам хуманитарних концерата. Мој став је да ћу увек бити спреман да ме искористе за Ваљево када неко процени да могу помоћи.

Једног дана желим да се вратим, да направим студио и компонујем филмску музику, што већ и радим. Ваљево ће бити моја оаза и мој отклон. Шта год да радите морате да имате мир.

Да ли је било неких разочарења? Јесте сигурно, неки људи нису можда увек одреаговали како је требало, али ја нећу да говорим о томе, нећу да реметим властити однос према родном граду.

Ми смо на Градцу снимили спот за песму "Да има нас" и то је фантастичан начин како се промовише један град. Многи људи су нас питали где смо то урадили, где се налази то место.  Тај спот је био најемитованији у 2008. и 2009. години на територији целе екс Југославије. То је мој однос према Ваљеву. Да ли ће то неко знати да цени или не, искрено и не размишљам о томе нити ме то интересује.

Мијо Стојановић

Разговор је преузет из новина Ваљевска искра, из јула 2011. године

.