У лето 1988. године нашао сам се са будућом супругом на Страдуну у Дубровнику. Само што сам јој испричао да ту имам пријатеља, Милош Чулић је повикао моје име. Обрадовали смо се и у наредних неколико дана два,три пута  седели на кафи и пићу.

Милош  се недуго пре тога доселио у Дубровник. Једна екскурзија из Дубровника с младим светом стигла је на Тару. Младићи из Бајине Баште по обичају су се попели на планину да осмотре новопридошле девојке. Једној од тих девојака веома се допао Милош, градски шармантни згубидан. Љубав је била обострана и он се оженио и преселио се у Дубровник. Добили су две кћеркице.

Непосредно пред сам рат у Хрватској Милошу је нимало љубазно речено да мора да иде. И он је отишао. Дошавши у Бајину Башту није прошло много времена а отпочео је грађански рат у Босни и Херцеговини. Бајина Башта је ту скоро на самој граници. Милош је био такав да није могао остати по страни.

Када је објављена вест да је преминуо ја сам се подсетио сусрета са њим у Дубровнику. Написао сам да је имао велико и добро срце и да сам због тога гајио искрену благонаклоност према њему.  Пошто је Милош у градићу био омиљен и многи други су се оглашавали у том духу.

А онда се јавио Хилмо Расима Љесковица, вероватно родом из Лијешћа, сеоског насеља мало низводно од моста у Скеланима. Он је написао да је задњи пут видео Милоша када му је овај запалио кућу заједно са још двојицом људи. 

Владисалв Биљић, коме се Хилмо Љесковица и обратио, назвавши га другом, узвратио је реченицом: Спирала несреће, шта рећи.

Хилмо је опет писао Биљићу: Ти си мој друг, идемо даље,заборавимо прошлост. Велики поздрав за тебе и фамилију.

Јавио се и Ратко Рогић, Хилмин школски друг: Жао ми је због свега што се дешавало поштеним људима. Сви смо били жртве, али ја знам да је Милош Чулић Штека спасио Енвера Љесковицу и Раму Мехића на мосту. Енвер ми је стигавши избезумљен у Бајину Башту, испричао да их је Милош извукао. Заједно су радили у "Ламинату". Отишли су у Македонију и не знам шта је после са њима било.

Тако се рат свом тежином спустио на Милоша. Али, ето охрабрујуће је да су се поводом његове смрти чуле речи: ти си мој друг, идемо даље, заборавићемо прошлост, жао ми је, опрости.

Тако ће се ране лакше зацељивати. Није нормално живети у страху и мжњи.Тачно је, такође, што је написао Иво Андрић да је трагедија народа који живе у Босни што су им пријатељи веома далеко, а они од којих страхују, ту одмах поред њих. Но, политика на свим странама је дужна да људима остави шансу, да их и подстиче на: жао ми је, опрости, гледаћемо да сарађујемо, да се не мрзимо. Ваљда се и зло уморило, па га више није тако лако подјарити.

Мијо Стојкановић

.