После  парламентарних избора у јесен 1992 године, Демократска странка је освојила само седам посланичких мандата. То се тада сматрало катастрофалним резултатом. Чланови странке били су депримирани, а сама странка је запала у стање апатије и безидејности. Изгледало је да ће демократе неповратно отићи на маргину политичке сцене у Србији.

Зоран Ђинђић је као председник Извршног одбора странке дошао у Ваљево и у Великој сали Скупштине општине одржао члановима и симаптизерима странке бриљантан говор. Више не памтимо шта је покојни Зоран Ђинђић тада говорио, али памтимо како су се током његовог говора мењала лица људи. Нису то више била апатична, разочарана лица. Напротив из минута у минута људима се враћао ентузијазам и свест о смислу зашто су ту, и вера да ће се странка опоравити. Зоран Ђинђић је на крају испраћен бурним аплаузом, а на следећим парламентарним изборима, са њим у главној улози, Демократска странка је освојила 29 посланичких мандата.

Други значајан говор Зорана Ђинђића догодио се 1988. године, у време када је код људи у Србији, такође завладала малодушност због исцрпљујућих санкција, због одсуства преспективе да ће се ствари променити, због кривице која је бачена на Србију од стране Западних земаља за све несреће које су се догодиле  на просторима некадашње државе.

Зоран Ђинђић је говорио на простору испред Старе железничке станице. Рекао је да човек ако плаћа порез и поштује законе има право на срећу. Ако је човек несигуран и уплашен онда је неко крив за то. При томе, рекао је Зоран, наши људи нису лењи и они хоће да раде, да стварају и да имају. Ми нисмо као Руси под Стаљином којима је било довољно мало вотке и да нису у неком логору, па је све добро и нека иде како иде.

"Ми смо дошли у такво стање да људи смрт очекују као олакшање. Проћи ће и ово, доћи ће смрт, па се више нећу мучити", рекао је З. Ђинђић да су му људи тако говорили по Србији. Рекао је и да се то мора променити. И како ће Србија изгледати после тих промена.

Као премијер З. Ђинђић је два пута посетио Ваљево. У време оних првих великих поплава и у оквиру кампање Србија на добром путу. Цивилној заштити је био потребан камион с џаковима песка и премијер је наложио да камион стигне истог дана.

У оквиру кампање "Србија на добром путу" премијер је указивао да много шта шкрипи у наслеђеном државном апарату, да ти делови апарата ако га отворено не саботирају, онда помажу да точкови жељених промена шлајфују у блату. Премијер је тада молио нас грађане да му помогнемо. Да се сами променимо и да се  више трудимо, најпре због себе, али и због државе. И њему ће ако грађане има за савезнике бити лакше да савлада препреке на путу опоравка и модернизације Србије.

Руку на срце били смо равнодушни. Премијер је потом убијен. Јер људи су још од Исуса Христа склони да убијају најбоље међу собом.   

Мијо Стојкановић

.