Зоран је имао веома леп глас и сугестиван изговор, што га је чинило изузетним спикером. Као водитељ био је опуштен, довитљив, виспрен и шармантан.  У послу је био савестан и одговоран.

Зоки је био даровит за живот. Говорио је лепо, меко и заводљиво. Никада нико од нас запослених у Радио Ваљеву није чуо да је Зоран викао или само подигао глас. Око њега је увек било пуно људи којима је пријало његово друштво. У Клуб Радио Ваљева највише су људи долазили због Зорана: бивши и активни спортисти, пријатељи, поштоваоци његовог рада.

А Зоки није био нимало горд због тога. Он је имао забележене рођендане наше деце и подсетио би нас на то. Нико се лепше и срдачније није обраћао радијској деци од Зокија. У њихово име желим сада да му захвалим на томе.

Зоки је био толико убедљив у радијском послу да је могао постићи несумњиво више. То би значило одлазак у Радио или ТВ Београд. Али за то је требало интересно познавати људе, наметати се, тражити, замолити. Зоки на то није био спреман.

У Радио је Зоран дошао половином седамдесетих година и остао наредних 25 година. Отишавши у превремену пензију он је радио по ваљевским радио и ТВ станицама. Али, ми који смо познавали његове професионалне и људске вредности заувек ћемо га повезивати са Радио Ваљевом. Тамо је Зоки дао и оставио најбољи део себе. И за оне који хоће да памте - оставио је дубок и неизбрисив траг.

Зоки није био суздржан и стегнут у животу. Он је ширио око себе лепу реч, добро расположење, пријатељски став, трошио је пуно времена на друге. Добар део најбољих година живео је тако да то није користило његовом здрављу.

Зоран Станојевић је отишао прерано. За утеху је да је био вољен и поштован од кћерки Зоране и Тијане, супруге Снежане и од многобројних пријатеља и колега.

Мијо Стојкановић

.