Људи су тамо имали мало плодне земље. Одрасли мушкарци одлазили су зидарским послом широм некадашње СФРЈ. Неки од њих су доспевали до крајњег истока Русије, па чак и до Аљаске.

Можда и због суздржаног и некомотног живота у туђем свету, где су ретко наилазили  на љубазност, ти људи скоро да никада нису били разуздани ни обесни. Одликовала их је скромност, скоро стидљивост. Знали су да покажу уважавање и срдчаност. (У то се могло уверити макар  двадесетак Ваљеваца који су током низа година одлазили са мном у моје село.) Чак туче међу младима нису узимане олако. Узајамно помагање и солидарност у невољи су се подразумевали и били заиста уобичајени.

Уз то људи су лепо и правилно говорили. Њихова употреба падежа била је беспрекорна, није било искварених речи као што су нуде, туде и слично.

Ти људи, скоро редовно без потпуне основне школе, инсистирали су на школовању своје деце, не тако ретко и до факултетских диплома.

Грађански рат који је почео у пролеће 1992. године разбио је ту хармоничност. У селу живи један народ, али с почетком рата, узимањем пушака и одласком на положаје, пробудила се нетрпељивост и злобивост. Где је овај, где је онај? Нека дођу сви или нећемо ни ми. Није било оправдања ни разумевања с друге стране.

Мој рођак, школски друг и пријатељ Златан Ј. непосредно пред рат доживео је страшан инфаркт, после кога је једва остао жив. Убрзо погодио га је још један инфаркт,  нешто слабији. Златан је био веома јак и племенит карактер. Имао је лепу памет којом је све разумео у суштини и све лепо дефинисао. Био је надасве поштен, либио се сваке могуће привилегије. Као нико кога сам познавао до тада Златан није правио ни најмањи компромис с лошим особинама и појавама.

С прележаним инарктима он није могао под оружје. То се занемаривало. Војска га је натерала да два дана у хладним данима прележи у шупи за угаљ. Комшије су претиле да ће  му запалити кућу. Они то сигурно нису мислили озбиљно, али је Златан озбиљно био повређен због тога. Рекао им је, то ми је лично испричао, да ако му запале куђу оставе само стазу да може доћи и поседдети на згаришту.

У новембру 1995. потписан је Дејтонски споразум и успосатвљен мир у Босни и Херцеговини. Златан није дочеккао ступање мира. Преминуо је нешто пре тога. На његовој сахрани по јакој киши која је падала цео дан окупило се неколико стотина људи. Имао је 37 година.

У рату се српски народ изборио за Републику Српску. Има свој ентитет, органе власти, представнике у власти федерације и није више у страху да ће бити надгласан. Конкретно, моје село је после 2000. године улепшано асфалтом, чак до удаљених заселака, до цркве, до Дрине, уличним осветљењем, новим водоводом. Школске зграде су обновљене, иако у њима ђака нема; уређено је и пространо двориште са асфалтираним игралиштима за фудбал и кошарку. Имамо, макар привремено код нас смештен, музеј експоната из римског доба. Изгубили смо у рату седам младића.

Сада би било крајње време да се почне са зацељивањем последица рата по односе међу људима. Наћи ће се и за то ваљда људи, воље и времена.

Мијо Стојкановић

.