Предавањем архимандрита Михаила, игумана манастира Јовања, у уторак је завршено овогодишње Летње саборовање манастира Ћелије. Архимандрит Михаило каже да га  књига др Арчибалда Рајса, када год је чита, сети на Аву Јустина. Обојица су вапили и јауковали над овим народом. 

Др Рајс је као и Ава Јустин све дао српском народу. Своје срце завештао је Србима и оно је било похрањено на Кајмакчалану. Овај лекар, који је извештавао Међународни црвени крст о монструозним злочинима аустроугарске војске у Мачви,  био је дубоко импресиониран српским народом и српском војском . Шта је то лепо др Рајс видео у нама?

" Ваш народ је храбар. Не поставља се питање да ли ће ваши људи дати живот за своју отаџбину. Ваш народ је гостољубив. Није било села у које сам ушао, а да нисам дочекан као најрођенији. Ваш народ је простодушан, ваш народ има Христа у себи", писао је др Рајс.

Али, чујте Срби! каже дананс архимандрит Михаило. "Када се завршио рат др Рајс је видео шта се збило са ратним инвалидима, јунацима многих битака, видео је како се држава односила према породицама које су изгубиле своје синове и очеве. Видео је грабеж моћних људи и раскалашан живот њихових потомака. Био је огорчен и написао је ову прекорну књигу.

На војни позив у Првом балканском рату наш народ се одазвао преко 100 одсто, јер су се јавили и они који нису били позвани. У Првом светском рату 1 300 ђака каплара подигло је борбени морал посусталој војсци. Њихов једини страх је био да не буду враћени кући, као што је враћено њихових 300 другова.

Хероина Првог светског рата Милунка Савић морала је да се запосли у школи као чистачица, а могла је уз све почасти да се настани у Паризу, као носилац високих француских одликовања. Тада се размишљало срцем. 

Шта се догодило? Већ 1941. године земља је капитулирала после шест дана рата. После ратова у деведесетим годинама много наших високих официра изведено је пред суд због наводне командне одговорности. Ко би данас на позив под ратну заставу да брани земљу? Углавном деца и трећепозивци.

Један од најдаровитијих народа у свету, српски народ, данас је успаван. Видимо трунку о оку брата свог, а не видимо балван у очима нашим. Цркве су нам и даље полупразне. Недељом када је литургија или се буде уморни, или мора баш тада да се припрема туршија, или треба одспавати. Још од Немањића нам је остало: Бјеж у цркву, Краљевићу Марко! Од Немањића нам је остало и да само слога Србина спасава. Окупимо се, ујединимо се, али не било како, не у име лошег, него око крста, око Јеванђеља: да волимо Бога и да му се молимо, да се покајемо за учињене грехе и да другима опростимо грехе, јер се и нама опрашта, да постимо, да се исповедамо и причешћујемо, да волимо ближњег свог".

Архимандрит Михаило  користи сваку  прилику  да укаже да су наши манастири полупразни. "Од Ковиља до Високих Дечана  нема манастира са више од 10 монаха. Манастири могу да плате раднике, а платити сиромашном човеку за рад је севап, али не могу да плате молитвенике. Док се чује литургија у нашим храмовима, а требало би да се чује сваки дан, ми смо спасени. Ако нема монаха ко ће служити литургију". Зато архимандрит Михаило позива старе људе да дођу у манастир и да се замонаше., Тако су некада Немањићи - пошто би завршили владарске обавезе, привели и брачни живот крају, подигли децу - споразумно би муж и жена одлазили свако у свој манастир. Ми имамо два милиона пензионера, нека се замонаши само 0,5 одсто и ето у нашим манастирима 10 000 монаха. Услов је само да воле Бога, да желе да се моле и да су нормални. Да су у стању да не сметају другима.

Ако стари људи који хоће да се замонаше имају пензију оставиће је својој деци. Ако немају деце, у договору са манастиром пензију ће завештати младом брачном пару с малим примањима или без примања који желе да рађају и подижу децу. Тако би се решила уједно два проблема: наши манастири би се попунили и било би подстакнуто рађање деце".

У манастиру Јовања недавно су замонашена два стара човека: један има 62, а други 83 године. Архимандрит Михаило не бежи да његов манастир буде пилот програм, па ако успе, нека тако чине и други манастири.

На крају је игуманија Гликерија рекла да највероватније Летњих духовних саборовања више неће бити. Понекад ће трибине ипак бити одржаване, али као редовна летња саборовања неће. Сејало се пуно година и сада је стигло време за жетву. Игуманија и сестринство имају у плану друге важне послове на добробит грађана, посебно младих, о којима ће игуманија јавност обавестити када дође време.

Мијо Стојкановић

.