У продавници, где се искључиво продаје кокошије месо, пуно људи редовно купују само изнутрице. Зашто? Коштају само 138 динара за килограм. Шта је права слика нашег времена? Ови аутомобили или ови људи? 

На то питање није лако дати поуздан одговор. И тамо "грозних деведесетих"када се говорило да 10 одсто становника има много, а осталих 90 процената скоро ништа, људи су одлазили на летовања и зимовања, а жене су и тада лепо изгледале и лепо се облачиле. Како се то постизало? то је за дубоку свеобухватну анализу. Што рекао  Игор Мандић на приговор да је подебео: Одвајам од уста да бих добро јео.

И данас погледајте наше славе, свадбе, осамнаесте рођендане, где је ко летовао, каква се кола возе. Тако гледајући закључили бисмо да имамо више него што заиста имамо. Пре неколико година говорио сам власнику стоваришта за огрев, да људи имају, ко је мени крив што се не сналазим. Како имају? питао ме је. У продавницама (Еуропром) гурају пуна колица свега и свачега, рекао сам. Гурао сам и ја пре неки дан, одговорио је. Славио сам сину осамнаести рођендан, положио сам три чека и посудио 100 еура и ето неколико пуних колица.

Ваљево данас има око 6 000 индустријских радника: Крушик, Вали, Горење, Аустротерм и низ радионица и мањих предузећа око града. Збир је око 6 000. Сам градоначелник је рекао пре годину дана у Горењу да је Ваљево 1989.  имало 18 000  радника у индустрији. Три пута више него што имамо данас. Београд је још горе прошао: тадашњи декан Машинског факултета изјавио је да је престоница непосредно пред распад СФРЈ имала 344 000 индустријских радника, а тада само 14 000, ако се урачунају и раднице у пекарама које у пећ убацују переце, кифле и буреке.

По подацима из новембра ове године број незапослених људи у Ваљеву је 6052. У новембру прошле године било их је 7007.  Крушик помало повећава број радника, али су и мере НСЗ (самозапошљавање, ново запошљавање, ослобађање плаћања дела доприноса, учиниле своје). То јесте  мали напредак, али је спор и није довољан.  Без посла је 3100 занатлија и 520 особа с високом стручном спремом.А они су покретачи и основа.

Локална самоуправа нема законску обавезу да запошљава људе. На њој је да обезбеди што бољи амбијент за  привредна улагања. И у томе мора да да све од себе. Ова ваљевска власт руководи градом око годину и по дана. Још има времена да се искаже, али време брзо и лети. Без обзира што запошљавање није законска обавеза локалних самоуправа грађани их највише оцењују баш по томе. Што је парадоксално, али у крајњем није неправедно. Ако имате моћ, углед, статус - који надмашују уставну улогу локалне самоуправе- морате нешто озбиљно и да урадите за грађане, ма колико то било тешко и кључно не зависило од вас.

У покушају да се досегне до оног како заиста јесте помогао би нам метод руског религиозног филозофа Ивана Иљина, када би био остварив. Иљин је рекао да би било добро да постоји један изузетно снажан ласерски зрак који би у једном моменту проникао у срца свих људи. Шта бисмо тамо видели? Па он каже да бисмо се умногоме и уплашили шта све људи носе у својим срцима.

Како се људи заиста осећају, претпостављамо да би волели  да знају и политичари и полиција и свештеници. Шта би сви они са истинским осећањем људи? Да ли би рекли: верујте нам, помоћи ћемо вам, трудићемо се, ви сте темељ на коме ми стојимо. Или би помислили, макар ови што се баве око власти: оставимо то, нама требају само ваши гласови. Шта ћемо на склиском терену истине и ваших правих проблема, када ћете ви доћи код нас да нас молите за ово и оно. И где човек у невољи да се наслони? А сам не може.

Образовање које има, способност да прилике у Ваљеву ставља у шири и историјски контекст, да зна да препозна и оцени улогу значајних људи из прошлости Ваљева и да их упореди са заиста великим људима Србије, начин на који доживљава бављење политиком; све то даје шансу и могућност градоначелнику, другима не, да каже нову, истинитију и лепшу реч грађанима Ваљева. Зашто се не усуди? Шта би изгубио?   

Мијо Стојкановић

.

.