Разазнајемо да градска власт има озбиљан, реалан план шта треба да ради. Три су најважнија посла: изградња индустријске зоне, пут до Непричаве и новог аутопута и васкрсавање Дивчибара. Може ли градоначелник да створи атмосферу подршке за реализацију ових послова. То није лако у средини где је опструкција дневни спорт који се радо и навелико упражњава. 

Млада новинарка Ивана Павловић, снимила је документарни филм о прузи Ваљево-Лозница. Филм треба изнова да подстакне на размишљање да се ова пруга коначно изгради. Њена градња почела је пре 100 година

Јуче је у Крушик примљено 20 производних радника. Тиме је број запослених у Крушику достигао око 1900 радника. План је у догледној будућности 2 500 запослених. Доласком садашњег генералног директора, Младена Петковића, радикално се изменила структура запослених у корист радника у производњи. 

У последњих десетак дана два пута сам слушао писца Зорана Живковића на програму Радио Београда. Зоран Живковић је најпревођенији живи српски писац. Угледни амерички издавач објављује му сабрана дела у 33 тома. Утицајни Вашингтон пост посветио  је нашем писцу целу страницу. Писац каже да је замолио уредника једних наших новина да о томе забележи макар цртицу. Уредник је некако пристао

Ваљевски ватерполисти  након само пет година постојања такмиче се у Првој лиги Србије. Тим поводом је градоначелник др Слободан Гвозденовић, јуче примио руководство ВСС и ВК Ваљево

Побуне се у друштву догађају зато што су најбољи људи у најгорем социјалном положају. Не хотећи да то прихвате као трајну судбину они дижу побуну. Тако је учинио и Достојевски. Да ли то да најбољи имају најгори социјални положај припада само далекој прошлости?

Патке су безазлено пливале по утишаној Обници. Есцајг је звучно звецкао на сунчаном и хладном дану. Конобар, фини познаник, констатује да нас одавно није било. У доласку преко Пећине, кажем сапутнику да би сви често требало да долазимо овде да средимо осећања и мисли, да знамо шта мислимо и осећамо. 

Ово је право време за фотографе Ваљева. Град се убрзано мења, из дана у дан. Нестају старе породичне куће и на њиховим местима ничу стамбено-пословне зграде. Ко купује све те новоизграђене станове?

Лагано ходање корак по корак. Зимско драгоцено сунце на лицу. Неусиљен разговор. Асфалтирана стаза са светиљкама поред стадиона. Нове печурке с клупама поред реке и табле које описују Градац. Кафа напољу, поред саме воде, у "Ривер бару". Милош је још мршавији него што је био летос. Љубазан је као и увек.

Аутор фотографије говори занимљиво о једној другој, већој реци поред које је живео. Гласно се присећа јаког зимског ветра који дува коритом реке, чамца привезаног за сајлу ( и себе у том чамцу) како одолева ветру и снажној води, јата дивљих патки које се спуштају на површину воде. Изгледало је у његовом детињству да се свет завршава на левој обали те брзе и велике реке. Кажем му да ствара лепе слике, да имам осећај као да сам била са њим, на обали те реке, у зиму.

Онда на моје изненађење каже да не бринем, да ће сада све бити добро. Сада када је заиста ту. Кажем да нисам приметила да је био одсутан. "Био сам одсутан", вели мој супруг. "Тешке мисли су ме биле одвеле далеко  и не само данас.  Добро је, прошло је и ту сам".

Како је могуће да нисам приметила толику промену? бринем у себи. Супруга питам да ли може да ми каже о чему се ради, шта се догодило?

"Наравно да ћу ти рећи, али сада ми само треба мало спокоја и топлине. Човек прође понекад кроз таква стања. Било је то бреме сумње у исправност неких одлука и о последицама које ће донети. Нисам био сигуран, бринуо сам се. Сада те поново заиста видим.  Добро је. Ти си ми веома важна".

Ружица Стојкановић

.

Боље је да нисам писао овај текст. Јер је данас тешко у тврдо ухо уденути одмерену (истиниту) реч, да цитирамо једног великог писца. Све се то на крају окрене против вас