Ово је падина која води до куће мог девера Драшка. Драшково, и село мог супруга, налази се код Бајине Баште, на левој обали Дрине у Републици Српској. Драшко је био најбољи и најплеменитији човек кога сам познавала. Никада није помислио да било коме учини зло. Као што то бива - њему јесу.

Драшко се увек радовао нашем доласку, на диван начин је волео нашу децу, ми смо волели да он дође код нас, лако смо, добронамерно и шаљиво разговарали о свему. Увек се са њим стварала атмосфера присности и доброте.

Девер Драшко више није међу живима. Боловао је од срца. Године 2013. била му је заказана операција на Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње". Речено му је да ће на операцију бити позван у року од годину дана. Прошла је година, потом још шест месеци, позив није стигао. Једне ноћи Драшко је преминуо. Пола године касније коначно су позвали из болнице.. Службеница је рекла да јој је жао што се тако завршило.

Мог супруга је болно потресла Драшкова смрт. Каже да је тада у срцу и души неповратно остарио, да више нема коме да каже како му је у Ваљеву, нити да чује шта се збива у родном месту. Између њих је, још од средњошколских дана, постојала  искрена приврженост, дубоко разумевање и жеља да један другом помогну. Такав однос деценијама није бивао поремећен.

Када одемо у село и на Драшков гроб да запалимо свеће, мој супруг увек пребледи и дуго не може да говори. Ја му не  кажем да је Драшко, такав какав је био, сигурно заслужио Царство небеско и да му је сада међу праведницима лакше него док је био овде на земљи. Не кажем, јер он то зна и сам.

Када буде време ја помогнем супругу да се попнемо уз благу узвишицу до стола и клупа у великој и тихој  порти Цркве Светог Димитрија. Одатле се као на длану види Дрина у дугом току и Бајина Башта као да је на дохват руке. Супруг је и даље блед и не говори. Ја онда положим руку на његову главу или на раме и тако седимо. Тиме  говорим да га разумем и да саосећам са њим

Онда знам да је све било како треба у мом животу. И супруг и породица у коју сам дошла и породица коју сам ја са њим створила. 

Ружица Стојкановић

.

Патке су безазлено пливале по утишаној Обници. Есцајг је звучно звецкао на сунчаном и хладном дану. Конобар, фини познаник, констатује да нас одавно није било. У доласку преко Пећине, кажем сапутнику да би сви често требало да долазимо овде да средимо осећања и мисли, да знамо шта мислимо и осећамо.