Патке су безазлено пливале по утишаној Обници. Есцајг је звучно звецкао на сунчаном и хладном дану. Конобар, фини познаник, констатује да нас одавно није било. У доласку преко Пећине, кажем сапутнику да би сви често требало да долазимо овде да средимо осећања и мисли, да знамо шта мислимо и осећамо.
Он каже да су Турци у Ужицу, у 17 веку, имали алеју за размишљање. Ходали су, размишљали, разговарали, пили кафу и пушили. Питам га откуд то зна? Љубомир Симовић, Ужице са вранама, најбоља хроника неког града, каже. Вођен мени познатим мислима говори да младом сеоском свету, онда када треба, нема никог да каже какви су људи и какав је свет у који ступају.
"Свако мора сам да се избори за себе, да сам себи створи прилику", кажем.
Он ме онда мало нервозно пита да ли ме је ико заиста познавао у младости?
"Мени није важна прошлост, живим данас и сутра".
Он је истрајан, каже да је свакоме важна прошлост.
"Да ли ме ти познајеш?" питам. "То ми је важно".
Он дуго задржава поглед на мом лицу. Гледам и ја њега у очи помало страхујући шта ће рећи. Супруг каже да је то веома комплексно питање. Цитира глумицу Миру Бањац којој су дозлогрдили објективни непријатељи. Потребна су јој два-три субјективна пријатеља. "Ја сам увек био твој субјективни пријатељ", каже, "увек сам био на твојој страни".
Ружица Стојкановић
.
Objavljeno u
Живот: Ухвати лепоту, архива
Najnovije od Valjevska iskra
Ostavi komentar
Реч уредника
