Лепо се видело да је генералу Владимиру Лазаревићу непријатно да одговара на питања о игуману Сави Јањићу. Чак је и др Војислав Шешељ радије хтео да говори о изгледима да генерал Младић буде ослобођен од оптужбе за геноцид у Сребреници, чиме би се и српски народ ослободио тешког бремена.Али водитељи Сарапа и Деа, посебно Сарапа, стално су их враћали на оца Саву. Од саговорника је тражено да потврде да је игуман Сава био "издајник" у време НАТО бомбардовања, а како је било кренуло могла му се приписати и издаја на Косову 1389. године.
Покојни Александар Тијанић својевремено је саветовао једну од телевизијских лепотица да не напушта Јавни сервис ради одласка на Пинк. "Јер ко год дође на Пинк, кад-тад заврши у Гранд паради". Тада Задруга, као вишеструко гора варијанта, још није била измишљена. Поменута ТВ лепотица, коју је покојни Тијанић и довео на Јавни сервис, ипак је прешла на Пинк. Прво на Национални дневник, па на неки квиз, да би је касније нестало са екрана. Можда се само добро удала, па јој је било доста телевизије.
И Сарапа је дошао на Пинк са Студија Б, где је имао гледану емисију. Поводом тог преласка Теофил Панчић, новинар Времена, написао је да то није изненађење, јер да је у начину рада Предрага Сарапе, већ постојала клица погодна да се развије на Пинку. Наиме Сарапа се и на Студију Б журио да што пре посвађа саговорнике и да емисије протекне у жустрој расправи и свађи. Али да му се ово догоди вероватно није очекивао.
Да један тврди војник и још тврђи политичар узмичу пред вашом намером да човека, монаха - који мисли како мисли, супротно владајућем мишљењу и званичној политици - провучете кроз блато, катран и голооточког топлог зеца, ту нешто дубоко није у реду. Потписник овог текста имао је прилично мучан утисак гледајући ту емисију ( Пинк, четвртак, пре подне).
Не верујемо да су ово двоје водитеља то радили с вољом и од срца. Ко зна који су услови стављени пред њих. И не треба олако судити. Да ли је довољно у тражењу одговора зауставити се на имену власника те комерцијалне телевизије? А и ово ће проћи и тада ће Сава Јањић опет бити само игуман једног манастира, макар се манастир звао и Високи Дечани.
Добро, шта се нас све то тиче? Бавили смо се и још увек се бавимо овим, новинарским послом. Трудимо се да будемо истинољубиви и обзирни и самостални колико је могуће. Бојимо се таласа који би новинарство широм Србије претворио у "задругарство". Ионако овде има већ неколико, углавном електронских гласила, која се не либе од извршавања захтева налогодаваца, ма какве природе били ти захтеви. Уз то, годинама уназад у Ваљеву се запатила одређена самоникла крвожедност медија, која није подстакнута са стране, већ се изродила у кругу самих новинара. И чије су жртве, макар до скора, углавном били они други новинари.
У таквој, а можда у будућности и горој атмосфери, они који говоре одмерено, који на уму имају и праведност, тешко допиру до пажње људи. Јер су људи су заглушени. Неповратно су отврдли и они који би финансијски могли да потпомогну ваш уређивачки концепт. И шта ћемо на крају имати? "Да истиниту реч не можеш заденути у тврдо ухо"- Фјодор Достојевски.
Уместо закључка још један писац, овога пута наш, Драган Великић: Ако за свој рад не можете добити праведну награду, боље је да добијете мање него више. Са мање ви сте мирни сами са собом, морално чисти пред другима. Са више некоме сте дужни, а тај ће од вас ка-тад тражити узвратну услугу, можда и недостојну".
Мијо Стојкановић
.