Забрињавајући број квалификованих људи, добрих у свом послу, озбиљних и поштених нема приликку да ради то што најбоље зна. По њима пада равнодушност, као рузмарин сњегови и шаш код Бреговића.
Својевремено су новинари упутили комплименте Хелмуту Шмиту, тадашњем канцелару Западне Немачке, речима да је сигурно лепо бити канцелар у земљи која је економски све јача и у којој људи из дана у дан живе све боље.
"Ех, реците то оним 3 000 000 (толико их је тада било) незапослених Немаца. Нисам сигуран да ће они делити ваш оптимизам, одговорио је Хелмут Шмит.
Србија није Немачка, мада би председник и премијер желели да то једног дана постане, или макар да се усмеримо ка том циљу, с реалним изгледима да га једног не тако далеког дана и достигнемо. За разлику од реално доброг стања Немачке, код нас се ствара уверење да смо у замаху, на добром путу, да је Србија преломила пропадање и да нас чекају само добри дани. Уопште нисмо малициозни и поздрављамо сваки напор Владе Србије и премијера, који доноси опипљив напредак. Само да се та оптимистичка слика не одлепи превише од стварног стања ствари. Седамсто хиљада незапсоелнуих људи на укупан број становника Србије је забрињавајући број. Неће ли све више прописани оптимизам склонити с очију званичне политике и прекрити равнодушношћу све оне људе који тако дуго чекају на праву прилику.
Ми смо већ писали о девојкама и младим женама које по продавницама раде по 28 дана у месецу за плату од двадесетак хиљада. О радницима у хваљеним ваљевским фабрикама који немају никаква синдикална права и наравно да живе у страху од отпуштања.
А, при томе, међу 700 000 незапослених људи нема, рецимо, професора филозофије из Ваљева који предаје у гимназији у једној од наших околних општина. Има мали фонда часова и плату од 15 000 динара. Има супругу и дете и друго дете на путу. Подстанар је. Није више ни тако млад.
На евиденцији незапослених не би било ни потписника ових редова, који предаје социологију у Музичкој школи с фондом часова од пет посто. Маните се тога ко се снашао, ко се није снашао. Ми указујемо на пуно људи којима треба прилика и који би је сигурно оправдали. И да би равнодушност званичне политике - обузете коридорима, Трепчом, смањеним дефицитом,суфицитом, најављеним малим повећањем плата и пензија - спрам њих била страшно неправедна.
Узгред, нема на евиденцији незапослених ни око 4 000 људи у Ваљеву који су дигли руке од Завода за запошљавање. Све су то за сада тихи људи. Не би требало олако се односити спрам њиховог тихог стрпљења.
Што рекао онај писац треба ли овде да будемо Супермени да бисмо нормално живели.
М. Стојкановић
.