Само мало пре тога било је да боље не може бити. Зимски пејзаж около, удобна топлина у аутомобилу, породични предбожићни разговор са супругом и млађим сином. Путовали смо у Бајину Башту да са мојим оцем прославимо Божић.

Онда се аутомобил само зауставио из непознатих разлога. Помислио сам да је неким случајем нестало горива, па сам кренуо, по јаком ветру, пешке до бензинске пумпе удаљене неколико километара. Тек што сам прешао двадесетак метара, поред мене се зауставио ауди новосадских таблица. У колима су били Бане, његова супруга Вишња и син Вук од пет, шест година. Бане је ишао мени у сусрет, видео је заустављен аутомобил и флаше у мојим рукама, схватио о чему се ради и окренуо се. Одвезао ме је до пумпе и вратио натраг, упркос мом покушају да се вратим пешке, јер ће се бензин несумњиво осећати у његовим колима.

Нисам успео да упалим ауто. Син се, срећом, вратио одмах стопом за Ваљево. Сутрадан је, ипак, аутобусом дошао код деде. А супруга и ја смо схватили да на тако ниској температури и јаком ветру не можемо издржати дуже од пола сата. Угледали смо на око 200 метара удаљености кућу, одмах испод пута. Пожурили смо до ње и ушли унутра не чекајући да неко од укућана изађе и да каже да ли могу да прихвате незване госте.

Затекли смо домаћина Радоја Гајића, његову супругу, четворогодишњу унуку Николину и снаху Марину. Син Милан дошао је нешто касније. Домаћини су били веома срдачни. Послужени смо као што се послужује у домаћинским српским кућама. Милан је дошлепао кола до куће и пробао преко каблова да их упали. Није помогло.

Радоје је у добром расположењу телефоном организовао Божићну џипијаду, која се већ шест година одржава на оближњим стрмим ливадама. Успут позвао је шлеп службу Ауто - мото савеза из Бајине Баште. Директор Жељко Грмуша казао је да ће доћи кроз сат и по. Враћао се са интервенције на Митровцу, петој по реду тог дана.

Онда се мала Николина опекла на шпорету. То је прилично узнемирило њену породицу, као и супругу и мене. Када се Николина смирила, испоставило се да срећом није ништа озбиљно. Било је већ око 17 сати, шлеп служба није стизала. Милан је отишао по печеницу, требало је да уносе бадњак и да се моле Богу. Љубазни домаћини су нас и даље задржавали. Тражио сам од супруге да ипак пређемо у кола, без обзира колико хладно било, и да тамо сачекамо шлеп службу.У правом моменту стигао је директор Жељко Грмуша, лично, и то не само са шлеп возилом, него и са џипом који је он возио, да бисмо се могли сместити супруга и ја. Успут се испоставило да имамо прилично заједничких познаника, да директор познаје пуно чланова моје шире фамилије. По подацима које нам је рекао закључио сам да је за неколико година знатно унапредио пословање Ауто - мото савеза и у Бајиној Башти и у Ваљеву. Ваљевска филијала АМС организационо припада бајнобаштанској, па је Жељко Грмуша практично директор на оба места. 

Успут сам, поврх свега, замолио Жељка да се заустави како бих поред пута, близу Рогачице, осекао бадњак, јер да идем у моју шуму, преко Дрине, већ је било касно. Жељко се вратио у рикверц, уперио фарове на церић и тако ми омогућио да лако осечем бадњак. Питао сам га, док смо смештали церић у гепек, да ли је до сада возио компликованијег клијента. Не смем да кажем, одговорио је без љутње. И све је даље протекло како треба. Хвала. 

Мијо Стојкановић

.