Велики писац Оноре де Балзак је написао да свака отмена париска госпођа, када би прошетала престижним улицама а не би осетила поглед дивљења на себи или се не би догодило чежњиво окретање за њом, сматрала би тај дан неуспелим и почела би помало да сумња у себе. Знао је Балзак шта говори.
Можда превише времена проводим са својим супругом. Можда га пуно има и у овим текстовима. Зато га у овој епизоди има само у овом цитату Оноре де Балзака. Има томе како сам се спремала да послом изађем у град. Супруг је запазио моју сконцентрисаност пред огледалом. Зато је нашао за сходно да цитира великог писца. Насмејала сам се и запамтила цитат.
Лагала бих ако бих рекла да Балзак није био у праву, да ми је свеједно како протекне мој пролазак градом. Као што сам сигурна да није свеједно ни једној од нас. Поготово у овим годинама. Страх од раних педесетих? Ипак бих волела да све тече лагано, тихо, неприметно, без јаких резова и преко ноћи видљивих промена. А ја, поред тога, срећом имам и "онај корак што у стопу прати мој"
Па, коначно има ли још увек тих погледа, тих окретања? Да нема не би било ни овог текста.
Ружица Стојкановић
.
Objavljeno u
Ухвати лепоту
Najnovije od Valjevska iskra
Ostavi komentar
Реч уредника
