Мој супруг не спада у циничне људе. Понекад, међутим, не може да одоли заводљивости сурово заједљивог изношења ставова. Тада он каже да је нада врло крхка, да  свет у  злу лежи, да човек нема где да предахне; да Ваљево превише наглашава своју евентуалну посебност; да ових пет река више личе на повеће потоке и томе слично. Мене посебно наљути када каже да из земље нису отишли наши најбољи синови и кћери, већ они који неће да се потруде, да отрпе и да истрају, упркос тешкоћама.

Сада, када су наши син и снаха (ова лепотица до мене) отишли да живот наставе у Њујорку, питам га да ли и даље тако мисли. Супруг дуго ћути, видим да не зна шта би рекао, онда каже како се нада да ће деца сачувати своје биће, језик, културу, везаност за родбину, за завичај. Нада се да ће деца и тамо пронаћи себе.

Мени то личи на извлачење, љута сам и то кажем супругу. То су у сваком погледу лепа и драга деца, племенита и паметна, да можете без икакве задршке бити поносни на њих, што ја у пуној мери и јесам. Свака заједница, свака држава могла би само да их пожели.

Нисам тражила, нисам молила да остану. Не само што сам поштовала њихове жеље и планове, већ што знам како је тешко на достојан начин, овде код нас, пронаћи свој пут, своје место под небом. То не умањује моју тугу што нису овде.

Ја  мислим да је превише младих и најбољих већ отишло из наше земље. Да то не може бити добро за нас, поготово што се та деца не враћају у значајнијем броју после одређених година проведених у свету. Љути ме, такође, равнодушност државе по том питању. Као да све мора тако да буде, и као да нам та деца не требају. До тада хвала viberu, што се може, за сада, разговарати без притиска колико ће то да кошта.

Када су новинари казали Бати Живојиновићу да има лепу старост, да је поштован и вољен и да има хармоничну породицу, велики глумац је одговорио шта му то вреди, када унуке, који живе на Куби, једино може да види  преко скајпа.

Ружица Стојкановић

.