Игуманија Гликерија је тог јутра предала тонску поруку, благослов Аве Јустина упућен 1971. године, његовој духовној деци Атанасију, Амфилохију и Артемију који су се тада налазили на школовању у Атини. Ава је поручио "својим чедима да буду сведоци Богочовека Христа који у себи сабира све знане и незнане светове, да сведоче Христа Бога и савршеног човека заједно са свима светима".

"То је диван благослов", казао је митрополит Амфилохије, "и ја га овдје изговарам са радошћу, али и са дубоком тугом". Митрополит је то рекао видно потресен. "Опростите, јер међу чедима својим отац Јустин помиње Атанасија, Артемија и Амфилохија. Јесте био наш брат Артемије у то вријеме и дуго после тога, носио је благослов оца Јустина на себи, али, нажалост, у једном тренутку се погордио.

Овдје долазе, рече ми мати Гликерија, та његова духовна дјеца, па када их се упита, који сте ви? они одговарају: Ми смо артемијевци. Кукала му мајка!. Кукала му мајка, ако ствара артемијевце, први пут у историји Српске цркве - секту. Он проглашава себе за светитеља, већ сликају иконе са његовим ликом. А он подиже себи у Лелићу дворе, којегде и цркве подиже, скрнавећи гроб и мошти владике Николаја и Аве Јустина.

Тако није радио Св. владика Николај, који је био затваран, крај рата је дочекао у логору Дахау, па протеран  из отаџбине у далеку Америку. Па опет није због тога стварао своју николајевску цркву. Као што није ни Ава Јустин. Ако је неко био прогањан и гоњен и прије рата, а поготово после рата то је био Ава Јустин. Протерали су га са универзитета, ниједан манастир га неколико година није смио примити, све до владике Шабачко-ваљевског Симеона и манастира Ћелије. Па није правио своју цркву. Кад је дошло до раскола наше Цркве у Америци Ава је целог лета плакао, постио и молио се да се замири та рана. И помогло је његово писмо, његове молитве, његов труд да та рана буде замирена.

Али ко ће замирити ову нову рану на тијелу наше Цркве? Ко ће исцијелити душе те дјеце незнавене, да се врате овој светињи и Господу? Да Бог подари покајања нашем брату  Марку, јер он више није Артемије. Молили смо га и преклињали свих ових година, цијели сабор и патријарх, да само напише једно писмо, да каже опростите браћо, људи смо, погријешили смо, био би му још прошле године враћен чин, и сва та дјеца била би враћена у Цркву Божију. Не. Он каже: Ја сам правовјерје. Дођите ви, каже он мени, да се покајете. Цијели сабор са патријархом да се покаје пред њим. То само људи који су игубили савјест могу тако нешто да чине.

Сабор је сада донио одлуку да бивши епископ рашко-призренски Артемије, садашњи Марко Радосављевић, заједно са том својом групом артемита, артемијеваца, више не припада једној Саборној, Апостолској и Светосавској Цркви; да њихово причешће није причешће, да њихово опјело није опјело, да њихово крштење није крштење, да њихово вјенчање није вјенчање.

И помолимо се Господу и помолимо се Ави да он са небеса помогне, јер све што смо могли урадили смо.  Једино свемогући Господ и Св. Ава Јустин могу навестги  нашег брата Артемија на покајање, да се врати овој светињи и та дјеца да се врате на прави божји, светосавски пут. Да заједно, као што смо то радили кроз вијекове, носимо  крст Христов, да свједочимол Бога живога, како нам је поручио Ава Јустин.

Морам да вам кажем, опростите ми. Новац који је добио за страдални народ на Косову и Метохији троши на зидање виле за себе у Лелићу. Нема то божјег благослова. Не може га имати. Нека му Бог подари покајање да се врати Христу Богу, да се врати кивоту оца Јустина. Он би требао данас да буде овдје заједно са нама. Гдје си, Артемије? Гдје си, брате? Дођи! Ава те зове. Кивот његов те зове. Да служимо Христу Богу, само Њему да се клањамо и да Му служимо, да будемо христоносци, а не ни артемијевци, ни амфилохијевци, ни јустиновци. Амин, Боже дај. И опростите ми", опет је кроз сузе поручио митрополит Амфилохије.

Изговорено  14. јуна у Ћелијама, на Дан Аве Јустина

Приредио: Мијо Стојкановић

.