Нисмо били ни звереници нити чланови неког тајног друштва. Близу је четрдесет година како смо у кратком интервалу један по један напустили Студентски град. Пријатељства тада успостављена нису нарушиле деценије нити искушења историје.

Данас, када морам да чујем благонаклону и разумну реч, када желим да знам да заиста разговарам са истинским пријетељом, ја позовем мог некадашњег цимера Слободана Обрадовића који живи у близини Крушевца. Слободан је сазрео у мудрог и паметног човека који ме посаветује о воћарству и здрављу, који пита за моје синове као да су му најближи род. Ја се обзирно распитујем о његовом нарушеном здрављу и такође о породици.

Слободан има двоје одрасле паметне деце. Он је завршио социологију, а никада се није тиме бавио. Продавао је књиге и успешно водио велику кафану и сеоски клуб. За толике године после Студентског града само смо се једном видели приликом његовог пропутовања кроз Ваљево. Разговарамо лако, као да смо се јуче растали.

Пре неколико година, у лето, наш заједнички цимер Гојко Станковић, из Босанке Отоке, са супругом Љиљаном дошао је код мене у Бајину Башту надајући се да ће ме тамо затећи. Срећом и случајно био сам тамо. Из Бајине Баште Гојко и Љиљана су се упутили у Тутин да пронађу нашег цимера Мерсудина, кога смо звали Мерси. Нашли су и њега у Тутину.

Миленко Стојчић из Мркоњић Града, сада угледан писац, новинар Радио Бањалуке, био је изузетан извештач-коментатор за Радио Ваљево у време када се власт Републике Српске са Пала селила у Бања Луку.

Миленко је добитник Кочићеве награде за најбољу књигу приповедака. Када је старији од двојице синова Стојкановић одлазио у Мркоњић Град да игра кошарку у Првој лиги БиХ, Миленко је учинио све да се младићосети добродошлицим. Миленко и потписник овог текста лепо су мислили један о другом у време живљења у Студентском граду.

Ђулага Алибегић Џули у време избијања афере са Фикретом Абдићем, био је председник Основног суда у Великој Кладуши. Није смео, али је извештавао за Радио Ваљево о афери "Агро-комерц". Пошто је Фикрет Абдић изгубио од снага Алије Изетбеговића Џули је са супругом Вилданом и децом емигрирао у САД. За председника једног суда у Америци ради послове далеко испод својих способности. Миленко каже да би се Џули сутра вратио, али то не желе супруга и деца.

Бранко Радојчић, социјални радник из Краљева, најзанимљивији човек међу нама, са супругом Францускињом Ан-Мари, долазио је у Ваљево да се видимо. Ан-Мари је студирала две године на нашем Економском факултету. Захваљујући Интеренету обновили су своје познанство и ступили у брак. Тако да Бане сада живи на релацији Краљево-Лион. Каже да је Ан-Мари део и његовог лепог сећања на то време. То га је умногоме одвело после толико година ка њој.

Јошко Радонић из Вргорца у Далмацији, у Београду је зваршио студије новинарства и филозофије. Две смо године били цимери. Објавио је једну књигу путописа по Западној Европи. Данас је равнатељ (управник) спортске хале у Вргорцу. После толико година ја сам га назвао пре неколико месеци. Мало је рећи да је био изненађен и обрадован. Казао је да има осећај као да се  вратио у студентско време. 

Шта смо радили за време рата? Помагали свако својима како смо могли. И на томе смо окончали ту тему. Али да се видимо у Београду, у Макарској, пре него што коначно остаримо.

Са професором Пољопривредне школе у Ваљеву Слободан Ђурђевићем, делио сам собу последње године студија. Када сам се запослио у Ваљеву, природно, јавуио сам Слободану и до данас су наше породице у веома лепом пријатељству. Слободан је засигурно један од највреднијих и најспособнијих овдашњих људи. Поред професуре у Близоњама има велико имање које обрађује и узгаја стоку. И све стиже. За сада.

Ми смо тада дошли из села и мањих вароши из скоро свих крајева СФРЈ, изузимајући Словенију. Били смо врло сличног социјалног порекла. Нисмо се позивали на породице, кумове, претке. Своје место и престиж, било нам је стало до тога, оставривали смо тиме колико смо занимљиви, посебни, карактерни, каква су нам интересовања, колико смо отворени за друге, колико смо образовани, шармантни, згодни. 

Нисмо били оптерећени каријерама, конкуренцијом, подметањима, лактањима, националним и верским разликама. Тражили смо се по сличностима и људскости, ко коме лежи као човек. Помагали смо један другоме, понекад новце, понекад утехом или признањем неком од нас да је на добром путу, да верује у себе.

Дом културе нам је обезбеђивао занимљиве друштвене трибине, биоскопске и позоришне представе, изложбе, радионице.

Ми смо и данас тачка ослонца и у невољи могуће уточиште.

Ово јесте лична ствар, али је тајна тако лепих и дуговечних пријатељстава, насталих у та четири блока Студентског града, и одређени друштвени феномен. Сва касније настала пријатељства била су слабија, нису била тако чисто заснована, лако су заборављана и прекидана.

П. С. Млађи син потписника овог текста ових дана завршава Правни факултет. Није становао у студентском дому. Син професора Ђурђевића ће на јесен у престоници уписати један од престижних факузлтета. Такође, неће ићи у дом. Са становишта порука овог текста, то је штета.

Мијо Стојкановић

.