Знала сам рећи: Ниси примећивао колико ми је било напорно и тешко када су деца била мала. Није те се тицало како сам се осећала. Желела сам да разговарам са тобом, али теби је све друго било важније:  посао, пријатељи, седење у кафанама. Упућивао си лепе речи и другим женама, као да смо у истом статусу. Све ме то боли и удаљава од тебе.

Супруг је рекао да је навикао на поделу послова у кући, да нема исту вољу да качи завесе као када коси ливаде или води радијске емисије. Мисли да је увек био отворен за мене и моја осећања. За децу је важније, оно што чују и виде, од рутинских васпитних тирада. Да су му важни и пријатељи и да је морао озбиљно, марљиво и савесно да ради, јер је само тако могао да стекне идентитет у професији.

Иако је то било лепо речено, није ме утешило.  Размишљала сам: Можда никада нећу више достићи  љубавну сигурност и осећај испуњености.  Шта ако буде тако?

Мој супруг  срећом није рекао "шта ти фали, шта још хоћеш" или да причам женске бесмислице. Говорио је о слободи избора. Тражио је од мене да се сетим једног Бергмановог филма који смо заједно гледали.

Релативно млада жена живи на острву са знатно старијим супругом. Сензибилну, све ју је притискало: острво, људи на њему, магле, кућне обавезе, супруг. Желела је да оде. Супруг, паметан човек, заустављао ју је речима да му много значи, да имају складан брак, да ће је тескоба проћи. Није помагало. Жени је постајало све горе. Губила је везу са реалним светом,  умишљала је људе, конкретног човека, и везу са њим. Рекла је супругу да коначно мора да оде.

" У реду, не желим више да те задржавам. Немам начина да то учиним. Помоћи ћу ти око одласка", казао је супруг. Ми онда видимо лице жене у крупном плану како се мења. Она постаје другачија и каже: "Сада када имам могућност избора не желим да одем. Моје место је овде и волим те". Живот је једно, уметност, филм, је нешто друго, може се рећи. Уметност често зна да уверљиво осветли стварни живот и да нам укаже на леп и достојанствен пут. Као ова прича о могућности избора. 

Ружица Стојкановић

.