Када сам у пролеће 1988. године упознала мог будућег супруга ми смо одмах почели да излазимо у клуб "Абрашевић." У то доба то је било културно и веома ексклузивно место у Ваљеву. То је више било место за сусрете и разговоре, него за забаву. Млади људи су разговарали о својим професијама, о уметности, о неопходности слободног говора, увећања законитости и праведности у друштву. Свима је била далека помисао о неким тајним комбинацијама, додворавањима за личну корист, а на штету другога.  И увек се говорило толерантно, уважавајући саговорника и када је другачије мислио. Никада се у "Абрашевићу" тог времена није чуо повишен, нетрпељив глас, нити грубост, а о физичкој агресији није могло бити ни говора. Дакле, стално се разговарало, никада се није ћутало или гледало у празно.

Мој будући супрог би у жару распараве понекад заборавио да плати попијено пиће. Никада га Живка није опоменула због тога. Знала је да ћемо доћи и следеће вечери. Будући супруг становао је тада, као подстанар, у Синђелићевој улици, сасвим близу Дома културе. Не једном рекла сам му да је у разговору био веома добар и убедљив. Заиста је и био.

"Није то ништа, душо, каже мој будући супруг. "То је било бледо у односу на ефектност твог изгледа." Ко после таквих речи да га не загрли, ко да му се не преда.

Или би ме изненадио купљеним картама за позориште у Београду. И данас се сећам представе "Буђење пролећа" у ЈДП. Сећам се те притајене, уљуљкане атмосфере из првог дела предаставе. Франк Ведекинд је ту драму написао почетком 20. века. Родитељи, школа, црква, наводно штите децу од искушења, у ствари од животног сазревања. Када постану адолосцентни на њих се  тек сруче сва искушења за која нису припремљена. И трагедије су неизбежне.

Узбуђена представом говорим утиске мом будућем супругу, док ходамо ноћним Београдом. Он срећом зна да слуша. Преноћили бисмо или у хотелу или у студентском стану моје рођаке Маријане. И сутрадан би се испуњени вратили у Ваљево.

А да се ћутало, типкало телефонском тастатуром, чега би се сећала данас у овим годинама, најлепшим годинама за жену? Зато нека Александар Жарден уведе ону полицију за парове који ћуте.

Ружица Стојкановић

.