Личићу на сеоског чудака, али ће ме моји сељани разумети и волети. Ти ћеш долазити понекад да ми донесеш вести о синовима, да ми кажеш како ничег новог под сунцем нема, да људи иду и даље путем таштине и себичности. Када се наљутиш казаћеш ми да сам се добровољно изопштио, да нико не пита за мене и да сам оправдано брзо заборављен.

Када тако говори пожелим на час да му кажем да ће тако и бити и да је тако и заслужио, ако баш жели да се осами у брвнари, у воћњаку под шумом. Онда постанем свесна рањивости у његовом гласу и срећом  пред мојим очима почну да теку неке друге слике.

Овај човек, мој супруг, није дозволио да нам ниједан дан прође у досади и испразности. Оживљавао је преда мном и нашим синовима литерарне јунаке Кундере, Хемингвеја, Црњанског, Ремарка, Толстоја... и учинио их саставним делом наше свакодневице. Са њим сам одлазила на бројне књижевне вечери, концерте,позоришне представе и трибине. Тако сам разумела да човек није само бити сит, да су смислени разговори веома важни, да је лепота човека у саосећајности, праведности,доброти, а не у равнодушности, емоционалном кукавичлуку и грамзивости.

Кажем све то супругу. И  драго ми је што сам то изговорила. Он ме погледа помало изненађено и рекла бих обрадовано.

Имала си већ сензибилитет за све то. Лепо је што си ме у свему томе пратила. Мало би жена то чинило на тај начин, каже мој супруг.

Радовало те то или не, али мислим да те нећу оставити на миру ни у тој осамљеној брвнари када коначно остариш. Долазићу колико год чешће могу.

Само ако будеш поштовала поредак који будем успоставио. 

Поштоваћу, наравно.

Онда: "Ако тражиш некога, некога за заувијек, твој сам човјек одувијек".

Насмејем се. Ако се ствари буду овако одвијале, онда и када "заиста" остаримо не мора бити мукотрпно и досадно. Може и даље бити забавно, па и лепо.

Ружица Стојкановић

.