Зорица је дуго живела у Америци. Била је удата, имала је сина и кћерку, тада ученике средње и основне школе. Није јој се допадао њен живот у Америци, узела је децу и вратила се у Ваљево. Овде је  живела пуним животом: учествовала је у оснивању и била веома активна у раду Кола српских сестара, посећивала све важније културне и друштвене догађаје. Ускоро је нашла новог животног партнера, колегу мог супруга, и тако су почели да долазе у наш тада подстанарски стан. Најпре заједно, а потом Зорица све чешће сама. Била је добронамерна и смирена, пуна лепих речи. За трен би у просторији све постало позитивно и хармонично. никада ни о коме није ружно говорила.Од ње сте увек могли очекивати само доброту и паметне савете.

Зорица и њен партнер несебично су нас возили у село мог супруга удаљено седамдесет километара од Ваљева. Наш син имао је тада само три месеца. У селу су се освежили, мало окрепили и истог дана се вратили у Ваљево.

На несрећу Зорица се тешко разболела. Са децом се вратила у Америку. Убрзо смо сазнали да је преминула. Њена златна деца завршила су касније факултете.

Често са супругом разговарам о особама које су нам помогле у животу када нам је било веома важно, посебно издвајајући Зорицу. Супруг безрезервно дели моје лепо сећање и дубоко поштовање према Зорици. Онда га обузме туга и љутња. Каже да му је страшно жао и да га боли што он није био у прилици да помогне неким њему блиским људима којих више нема, онда када је то њима било потребно.

Каже да је целог века радио поштено и савесно, да  је његов јавни рад оставио трага међу људима, а да је то у материјалном смислу све било узалуд. Увек је његов рад, ма колико одговоран и успешан, био минорно плаћен, једва довољан за најосновније трошкове. А толико је било партијских намештеника који годинама раде посао без неке одговорности и без значаја за заједницу, а то им је доносило велику плату. Ти људи се шепуре градом и могу штошта. Као паунови, као пуњени фазани. То је била неприхватљива неправда, каже мој супруг.

Ја  кажем да је помогао многима правим  и благим речима у правом тренутку. Да се може људима и тако помоћи.

"Не. То уопште није довољно. То никако није довољно", каже мој супруг.

Његов тон је такав да знам да се не да разуверити, да се не да утешити.

Ружица Стојкановић

.