У Јулу 1987. године моја пријатељица Весна и ја кренуле смо на летовање у Будву.Путовале смо ноћним возом до Бара. Воз је био претрпан, али нама то тада није сметало. Са нама је било пуно младих људи са којима се лепо могло разговарати о свему. Чак и о књигама које смо тада читали.

У јутарње аутобусе за Будву било је, такође, тешко ући. Пропустили смо два аутобуса и тек у трећем возач нас је пустио да станемо одмах иза његовог седишта. У тих неколико реченица разговора ми смо казале да у Будви немамо обезбеђен смештај и да остајемо десетак дана. Возач је нама рекао да ће поразговарати са супругом да нас приме код њих, иако тог лета нису издавали собе. Супруга је пристала и тако смо се сместиле у веома фину породицу коју је поред брачног пара касних тридесетих година сачињавала и њихова дванаестогодишња кћерка. Спријатељили смо се тако да смо на летовању остале скоро двадесетак дана.

Будва је тих година била у узлету. О Граду театру навелико се говорило и писало, Трг пјесника имао је бројну публику, концерти и изложбе, такође. Једне вечери имале смо задовољство да, поред само још неколико особа,присуствујемо генералној проби Отела у режији Љубише Ристића и са сјајним Радетом Шербеџијом у насловној улози. Одмах сте голим оком, без да сте стручњак за позориште, могли да закључите да се ради о уметности и уметницима највишег ранга.

Негде на половини летовања упознале смо четири младића из Сарајева.Били су студенти и најбољи пријатељи.Један од њих, Иван, пришао нам је на плажи и запитао да ли он и пријатељи могу да нам се придруже. Питао је то пристојно и помало несигурно и ми смо пристале.

Момци су били забавни, шармантни и невероватно духовити. Дуго су се познавали и волели један другог. Шалили су се по цео дан на властити рачун, никога не позлеђујући.

Ускоро су се Младен и Неџад вратили у Сарајево због спремања испита. Весна је почела да се забавља са Синишом а ја сам се више дружила него што сам се забављала са Иваном. Рекао ми је да му се веома допадам и да сам ја била разлог што се усудио да нам приђе на плажи.Пуно смо шетали, разговарали и разменили по неку благу нежност. Стекла сам утисак да се ради о драгом, зрелом и културном младићу који зна шта жели у животу.

Иван ми је касније из Сарајева послао фотографију на којој испред зграде Пољопривредног факултета у рукама држи диплому. У следећем писму написао је како је мајци испричао да је на мору упознао девојку из Ваљева која му се допада и  да би је радо оженио. Госпођа је одмах рекла: "Мајка ју је на море послала, да се уда". То је Иван искрено и поштено написао. У истом писму стајало је и оно о коферима и да ће доћи по мене када му јавим.

Не знам да ли је госпођа била само посесивна или јој је сметало моје име, град и република одакле сам. У сваком случају њен страх био је безразложан и неправедан. Рекох, да сам и пре тог писма осећала да то није моја судбина. Тако да нисам спаковала кофере за пут у Сарајево.

У рано пролеће идуће године мој живот је кренуо сасвим другим током и то летовање и младићи из Сарајева постали су само део лепог сећања. Успомене су оживеле када се у Сарајеву догодио рат. Питала сам се шта ли је било са тим момцима.

Синиша, Србин, успео је на време да се склони у Америку.Иван, Хрват, отишао је у Сплит под окриље ујака тврдих националиста, како је о њима рекао још на летовању. (Накнадно сам схватила да ми је тај паметни младић на време дискретно саопштавао да тамо није све тако идилично како се то углавном мислило.)

Младен и Неџад су остали у Сарајеву. Не знам шта је са њима било за време рата.Надам се да су добро.

Из перспективе садашњих година: Корак лево или корак десно (само један корак) и ваш живот може потпуно другачије да крене. Корак лево, рецимо, може до крајности да вам закомпликује живот.

Корак који сам ја направила донео је током година пуно егзистенцијалних тешкоћа, али и пуно смислености и лепоте.У миру.

Ружица Стојкановић

.