Љубазно ми је понудио да седнем. Исцрпљена, прихватила сам. Одмах је почео лепо, озбиљно и лако да разговара са мном. Питао ме је одакле сам, шта радим у животу, зашто сам тако бледа, кога имам у породици, кога познајем у радију, да ли слушам радио?

О себи је рекао да је из околине Бајине Баште, да је овде већ близу две године, да му за сада не иде баш најбоље, не познаје људе, није упућен у прилике. Казао је да воли посао у радију и да му је веома посвећен. Рекао је да још увек није пронашао свој рукопис. Ваљево је сматрао лепим градом у коме је усамљен. Али то му не пада тешко, пуно чита. Испричао је све то некоме кога практично види први пут у животу. То нешто говори, помислих. При томе су његове очи стално почивале на мом лицу.  Изненадила ме је убеђеност с којом је све то говорио.  Од пола разговора почела сам пажљиво да га гледам. Деловао је паметно, зрело и озбиљно. Изгледао је лепо. Имао је дужу тамносмеђу косу, пријатно лице, наочаре  с црним оквиром. Допадао ми се. Нешто судбинско се овде догађа, помислих. Запитала сам се како до сада није препознат? Помислила сам храбро: овај младић би могао бити тај човек с којим бих радо делила свој живот. Када сам одлазила, заборавивши на пријатељицу, рекао је да му је јако важан био тај разговор. Касније је још казао да је одмах знао да је то био дан који дели живот до тада и од тада. Додао би, надам се шалећи се, да се то десило зато што сам тог дана била тако крхка. 

Годинама потом посвећеност мог супруга радијском послу није јењавала. Нашао је свој рукопис. Био је добар у послу.Очекивао је да слушам његову емисију суботом, да изнесем утиске; причао је о програму, о односу са колегама. У времену када је руководио радијом звали су га на кућу и он је дуго о свему разговарао са њима. Љутила сам се. Говорила сам да сада има породицу, да посвети време мени и деци, да радио остави у радију. Њему није било лако. Знао је да сам у праву, а није могао да промени своје приоритете. 

И недавно сам му поновила ове приговоре, да је паметније могао утрошити време и своје таленте. А он је коначно казао да не будем тако оштра, да није било Радија не би било ни нашег правог сусрета, не би било нас. Сетила сам се тог дана и написала овај текст.

Ружица Стојкановић

.