Секретарица је одшкринула врата од директорове канцеларије. Потом је доброј познаници аутора овог текста казала да директор није ту. Познаница се још неколико минута задржала на спрату. Онда је зачула како се директор расположено и гласно смеје у својој канцеларији. "Боли ме што су ме тако лако слагали", каже познаница.
Познаница је била у ваљевској филијали службе која евидентира и "брине" о незапосленима. Требала јој је важна информација па је дошла код директора лично. Кога познаје, што ипак, није неважно. Каже: да јој је секретарица рекла да је директор тренутно заузет, да дође кроз два сата или да се разговори код директора заказују, све би прихватила.
Може се рећи да то није битно, али познаница је наставница са солидним стажом, поштована и у колективу и код родитеља, лепо мисле о њој, па и она сама не мисли лоше о себи. Зато ју је и заболело што је тако лако и без задршке слагана, док је директор све време био у својој канцеларији.
Желела је да јавно проговори о томе, али су јој сугерисали да би то било узалуд, да би само себи натоварила додатне непријатности. Хтело се рећи да се не ради о изузетку, него више о преовлађујућем понашању.
Зар је наша градска власт само чекала својих пет минута, да освоји, да заседне и да се од грађана одели бедемима, рововима, кулама и пушкарницама, секретарицама, портирима и недоступним телефонима.
Ми живимо у дефинисаном систему: вишепартијски политички систем, приватна својина, држава и црква раздвојене, држава се повукла из привреде и јавних гласила. И те се поставке неће мењати У том смислу неће се мењати ни улога локалних самоуправа. Ако нашу градску власт доживљавамо у строго законским оквирима она може да добије прелазну оцену, у смислу функционисања јавних предузећа и служби, изгледа града, реновирања улица и поправљања зграда. Али то су за себе исто могле да кажу и претходне градске власти, па су губиле изборе након првог мандата. На основу чега садашња градска власт мисли да ће је мимоићи такав исход? Председник Вучић ће бити толико популаран да ће поравнати по целој Србији, па и овде, све неравнине?
Хоће ли градска власт за свог мандата макар започети изградњу пута до Непричаве, хоће ли арапски инвеститори уложити у нову фабрику за прераду пољопривредних производа, хоће ли се осетно смањити број незапослених? Коначно: хоће ли грађани генерално сматрати да живе у праведнијој и цивилизованијој средини?
Ако то градска власт не буде могла, тек тада не би смела да допусти понашања својих представника, као што смо описали на почетку текста. На крају, волели бисмо да градоначелник лично образложи, од Римљана преузету максиму, да је његова тежња у политици то да људи живе у слободи. Да ми више не тумачимо шта је под тиме подразумевао. Каква је то слобода?
П.С. Године 1968. Жан Пол Сартр је на врло радикалан начин предводио побуну француских студената. Саветници су дошли с предлогом код председника Шарла де Гола да се Сартр ухапси. Француска не хапси своје Волтере, одговрио је Де Гол.
Сад, нико овде није Сартр, Волтер, нити Де Гол. Али истина се мора говорити и то без бојазни од кажњавања било које врсте.
Мијо Стојкановић
.