Ваљевска искра: Бранко, које особине треба да има добар кошаркашки тренер млађих категорија?

Бранко Милисављевић Левак: Мора да познаје то што ради. Треба да буде ауторитет, да зна да успостави контакт са децом. Неопходно је и да воли децу и да има свеже сећање на властито детињство, да зна у којим фазама развоја долази до одређених проблема. Кошарка је веома страствена и темпераментна игра. То подразумева и темпераментног тренера. А истовремено тренер мора да буде и сталожен. Да зна да умањи фрустрације због пораза, а да еуфорију због победе држи у оквиру мере. Да учи децу реалном животном ставу да се у победи не погорде, а да у поразу не падну.

Колико је таквих тренера било у ваљевској кошарци? Не мораш се држати само тренера млађих категорија. Има ли их данас?

Ваљево има јаку кошаркашку традицију. Ја сам у њој од 1972. године. Било је снажних личности и раније, несумњиво. Чуо сам од старијих да је као играч био веома цењен Антоније Пурић, а као тренер Среја Барон. Мој први тренер Драган Никитовић био је личност за похвалу: благ, сталожен, с потребном дозом оштрине и темперамента. Ја бих од свих, ипак издојио покојног Зорана Ковачевића, и поред великих успеха Луке Станчића. Зоран је најкоплетнија личност која се појавила у ваљевској кошарци. Он је у себи сјединио и ауторитет и знање и снагу и визију како шта треба да изгледа. Имао је и велике организаторске способности.

Дакле, Зоран Ковачевић је најкомплетнија личност, док је проф. Илија Илић био најкреативнија појава међу ваљевским тренерима. Он је идеално знао да постави игру у односу на играче којима располаже и да сваком појединцу одреди тренажни процес којим је подизао лествицу његових могућности.

За тренера је важно да се на време, док води утакмицу, ослободи заблуда. Кокошков је рецимо на време видео да Драгић не може на високом нивоу да одигра задња три минута, док наш Ђорђевић, који је иначе одлично посатвио игру, то није видео за Богдановића.

Како се успоставља хијерархија квалитета међу ваљесвким кошаркашким тренерима?

Могуће ју је успоставити једноставно. Изађете на утакмицу, говорим о млађим категоријама, изгубите са 50 разлике или добијете са 50 разлике и знате где вам је место. Само што је у ваљевској кошарци хијерархија квалитета непозната у последњих 20 година. Ово што се за то време дешавало, било је незамисливо до 2000-те године. Да је Зоран Ковачевић био жив то се не би могло тако догађати.

Ја поштујем допринос неких људи који су водили и сада воде КК "Металац", да се такмичи у овим лигама, али пут којим иде Металац мени се не свиђа. Раније је било правило да је неки клуб јак онолико колико му је јака школа кошарке, млађе категорије. Данас се све базира на првом тиму. Београдски клубови покупују најквалитетније, провинција онда узима оно што је остало после београдске трпезе. Властите школе се запостављају. И најталентованију децу одведу београдски клубови, а деца која нису процењена за високе домете више никог не интересују. А кошарка почива и на средњем квалитеу. Она је дело тренера. Врхунски играчи се не стварају, они се рађају. Ја и не волим да гледам ове лиге у којима је много странаца.

Када је за децу најбоље да почну да тренирају кошарку?

То је узраст од 10, 11 година.

Шта спорт, конкретно кошарка, доноси деци?

У кошарци су још увек веома добри ђаци, интелигентна деца. Кошарка им помаже у развоју. Сама игра развија дете. То све ако су здрави мотиви за бављење кошарком. Ако је у старту мотив новац, сујета родитеља, онда то може да буде контрапродуктивно.

Колико су честе појаве тих нездравих мотива?

У моје време нереалних амбиција није било. Све до 20 година уназад.  Сада се појављују родитељи с нереалним амбицијама, али није то велики број. Више је оних који прате децу на утакмицама и на  регионалним и републичким тренинзима. Ни тога некада није било. Кажем таквих родитеља нема много, али ипак их има. И они су непријатна и оптерећујућа појава. На тим тренинзима њима је и забрањен приступ.

Шта они желе да оставре преко деце? Славу, новац?

Не. То је социјални слој који углавном већ има новац. Они сада желе експонирање у друштву, прораде им сујете. Новац је мотив код екстремно сиромашних породица које на тај начин виде шансу да се извуку из тешких животних прилика.

А када велики успех изостане, како то превладати?

Срећом нема ту великих ломова. Деца углавном успеју да искористе своје дотадашње улагање у кошарку. Постану тренери, спортски новинари, судије. Међу судијама има пуно бивших кошаркаша. Тренери у сваком случају говоре да је школа на првом месту. Говоримо то и када видимо да се ради о заиста великом потенцијалу.

Колико је деце до сада прошло "кроз твоје руке"?

Много, заиста. Не могу знати број. Тренер сам од 1978. године. Ако сваке године тренирам 40-50 деце, онда је то велики број. Рад у "Металцу", "Студенту", моја школа кошаре "Содекс" од 2000-те до 2014. године, поново "Студент", где координирам рад тренера, али и водим тренинге 2003, 04, 05, 06. годишта.

Имаш ли сада неког дечачића од кога пуно очекујеш?

Имам. То је мали Тадија Аћимовић, 2005. годиште. Гледао сам пуно младих талентованих плејмекера, али Тадија у овом узрасту највише показује. Ако све буде како треба и здравље га послужи, коначан успех зависиће од тога ко га буде тренирао у кадетском узрасту. Ми у Ваљеву више не можемо да изведемо дете до коначног усепха. Требало би да у кадетском узрасту имамо комплетно јаку селекцију од плејмекера до центра, а ми то немамо.

Да ли си имао неких дечака за које си милсио да ће успети, а нису?

Имао сам, наравно. Најизразитији пример је генерација 1997/98. годиште коју сам ја из "Содекса" превео у "Студент".  За Николу Давидовића, Ацу Томића и Луку Вујића из те генерације мислио сам да могу много више.  Био је то лош стицај околности, које децу могу да одвуку  не само од спорте, него и од уметности, учења, науке.

Која је основна идеја клубова када су деца у питању?

Ту су два приступа: комерцијални и стварање квалитета. Комерцијални, фабриковање талената и њихова брза продаја, је лако уочљив. И то се зна и у КСС. Ја сам увек био за стварање сувог квалитета. Мачванско - колубарски округ био је препрошле године првак државе са 2003. годиштем. Од 12 играча, четворица су била из "Студента", екипе коју сам тренирао заједно са професором Александром Ђукићем: Давид Војтех, Јован Матић, Ђорђе Милићевић, Ђорђе Јевтић, док је Немања Савковић био на ширем списку. У финалу су изгубили од репрезентације Републике Српке, али је то ипак репрезентација једне земље. Практично су били прваци државе.

Кад се крећеш Ваљевом, на какав однос према себи наилазиш, после свих тих година?

На крајње позитиван однос. Родитељи ме поштују, у институције када дођем, такође. Било је мало непотребне сујете од стране колега полуактивних или неактивних, али то је прошло.  За оно што нисам постигао, сам сам крив. Др Аца Ђуровић, док је био у Металцу, нудио ми је да идем у Југопластику, да се брусим уз проф. Николића и Б. Маљковића. Нисам отишао и сам сам крив.

И утицајни, паметни људи су били благонаклони према мени и мом раду. Поменућу Леона Делеона и Мишка Васића. Нажалост покојни Мишко Васић био је изузетно позитивна и блага личност. Много је помогао КУД "Абрашевић" и КК "Металац". Спорт мора да има неког утицајног човека који га разуме. Па тако и кошарка.

Ко у данашњој политичкој гарнитури показује разумевање за копшарку?

Драган Јеремић се највише интересује и највише разуме. Не треба заборавити да је хала на Студенту подигнута највише захваљујући њему. Али он нас је "издао", окренуо се одбојци. Можда ће се вратити кошарци када се Милош Теодосић стационира на Дивчибарама. Хтео бих на крају да кажем да је велика грешка ваљевске кошарке, и оних који су је водили, било гашење КК "Гимназијалац". Та је идеја била лепа и све је кренуло здраво и како треба. Што се клуб угасио мени до данас није познато.

Мијо Стојкановић

Овај интервју део је пројекта "Стварно и пожељно Ваљево".  Најеминентнији представници разних професија говоре о стању у својим областима. Тиме осликавамо прилике у Ваљеву. Пожељно Ваљево? Пројекат је потпомогнут од стране Града Ваљева са 50. 000 динара, у оквиру програма суфинансирања медија.

.