"Ваљевска искра":  Зашто је важан  Протокол о препознавању и спречавању насиља над децом?

Сузана Момчиловић: То је међусекторски протокол који потписујемо на нивоу града, уз подршку Уницефа и Европске уније. Уницеф је анализом утврдио да од 134 протокола локалних самоуправа у Србији, само девет препознају децу као жртве насиља у породици. А и ту се не препознају нови видови насиља, као што је дигитално насиље, деца улице или уговорени бракови. Намера овог протокола је да убрзамо проток информација које се тичу злостављања и занемаривања деце.

Који видови насиља над децом постоје?

Постоји вербално насиље, родно насиље, насиље у спорту, о коме се мало зна. То може бити насиље над децом од стране тренера или клупских другова, затим насиље у породици.

А занемаривање?

Постоји медицинско, образовно, хигијенско, емотивно занемаривање.

Шта ви с Протоколом можете да учините у свему томе?

Да разговарамо с породицама и са децом, да пратимо шта се догађа са жртвама насиља. Када већ до насиља дође да подстакнемо установе да брже и ефикасније делују у оквиру својих овлашћења и дужности. Да упознамо жртве и могуће жртве насиља коме могу да се обрате.

Да ли смо као друштво довољно осетљиви и солидарни спрам оних који трпе насиље?

Па, имамо нека трагична искуства. Мали Алекса из Ниша се убио, јер је био жртва вршњачког насиља. Тај предмет је застарео а да нико није одговарао. Негде у томе су затајиле све службе система.

Какве резултате очекујете од овог Протокола?

Ја сам оптимистична. Имаћемо редовне састанке, утврђивати стање, договарати мере.

Госпођо Момчиловић, ви сте девет година на челу Установе за дневни боравак особа са инвалидитетом и сметњама у развоју "Наши снови". Установа се налази у Горићу, шест километара од Ваљева. Код вас током дана бораве особе од 14 до 42 године. Да ли сте оправдали своје постојање и средства која град Ваљево за ваш рад обезбеђује?

Наш дневни боравак је веома важан за породице и за наше кориснике. У сталној бризи за свог члана који има специфичне потребе догоди се и тзв "синдром сагоревања" код родитеља који не могу сами да се носе с тим проблемом. Тада настају конфликти у породици, разводи бракова и многе друге последице. Када ми ослободимо породице бриге о њиховом члану у делу радног дана, када он то време проведе у безбедном простору, уз стручан надзор и рад са људима који су за то школовани, то мења ситуацију код њих у кући. Ми град коштамо 10 милиона динара на годишњем нивоу, дакле наши корисници не плаћају лично услуге дневног боравка. Имамо 11 запослених. Од стручних лица: три дефектолога, педагога, психолога, логопеда, две медицинске сестре, инструктора за креативни рад.

Колики је просторни капацитет ваше установе?

Имамо 200 квадрата простора, лепо двориште где помало узгајамо лековито и зачинско биље. Можемо да примимо 30 корисника. Сада их тренутно имамо 29. Неке од њих до установе довози мини бус, неке довозе родитељи или чланови породице.

Какви су резултати вашег рада?

Код наших корисника, посебно код деце, драстично се види боље  сналажење, осамостаљивање и обављање неких свакодневних радњи. Они се оспособљавају да могу самостално да се брину о себи. Проводе време у друштву својих вршњака, нису стално у истом простору, сам долазак до боравка, коришћење превоза утиче на њихово стање.  Генерално сви су напредовали у односу на њихово раније стање, и то се види.

Мора се рећи да су многе породице до 2000-те године своје чланове  са инвалидитетом или сметњама у развоју склањале у сенку, да је друштво у целини то питање гурало под тепих. У којој мери се то до данас променило?

После 2000-те само је друштво кренуло у правцу појачане социјалне заштите свих оних група које су идентификоване као маргинализоване. Међу тим групама нашли су се инвалиди и особе са сметњама у развоју. Држава је почела да доноси мере за њихову заштиту. Појавиле су се и бројне невладине организације које су подносиле пројекте за помоћ особама са инвалидитетом и сметњама у развоју. Попуњавали смо онај простор где држава није реаговала. У почетку нисмо били добронамерно прихваћени. Временом смо прешли пут од неприхватања до пожељног партнера.

У праву сте за тај осећај стида у породицама које имају члана са инвалидитетом или сметњом у развоју. У међувремену људи су се ослободили, али имамо, нажалост, још примера да се такав члан породице склања у замраченији део стана, метафорично речено.

Ви сте увели још једну услугу о којој се мало зна, а важна је. То је предах у родитељству. Каква је то услуга?

Предах у родитељству је иновативна мера социјалне заштите и за сада се спроводи само у 20 општина у Србији. Ми је радимо пројектно, уз подршку Министарства за рад, запопшљавање и социјалну политику. Пројекат нам се одобрава већ шест година и завршава се у фебруару. Конкуришемо сваке године. Та услуга подразумева дневни, ургентни и викенд смештај наших корисника, зависно од потреба.  Ми их прихватамо на ноћење за наведени период, ако су родитељи, или једно од њих, у болници, или су отишли на краћи пут и слично. Ми наше кориснике понекад изводимо у том времену и изван простора дневног боравка, на концерте или неки други забавни догађај. Да остану да преноће у дневном боравку за сада може шест наших корисника, јер толико имамо и кревета.

Осим тога радимо већ три године ране интервенције за децу млађег узраста, до навршене 12. године. То је индивидуални рад са дефектологом, физиотерапеутом и психологом. Циљ је рана стимулација и корективни рад на развоју одређених потенцијала, подршка инклузивном образовању, као и родитељима кроз саветодавни рад.

Какав однос градско руководство има према вашој установи?

За сада се разумемо и сарађујемо. Конкуришемо кроз јавне набавке сваке године за средства која омогућују наш рад и постојање. Неизвесност сваке године нас мучи. Закон допушта да се може склопити уговор на пет или десет година, рецимо. Волели бисмо да имамо ту извесност.

Шта породице мисле о вама? Да ли сарађујете?

Значајно се променила структура родитеља. Сада су навикнути на одређена права, имају очекивања која су раумљива. Није лако стално живети с тим проблемом. Специјалистички прегледи се обављају у Београду, што је финансијски и сваки други напор. Ми им олакшавамо информацијама, упознајемо их са новим законским решењима и мерама које се доносе.

Иначе, ми једном годишње родитељима дајемо да попуне тестове о нама и услугама које пружамо њиховом члану породице. У 90 одсто случајева њихова мишљења су изразито позитивна.

Разговарао Мијо Стојкановић

П.С. Интервју је део пројекта "Стварно и могуће Ваљево". Пројекат је суфинансиран од стране града Ваљева са 50 000 динара.

.