Ушао сам дубље у продавницу и сада сам могао да му видим лице. Тај човек је пре грађанског рата имао трактор и превозио је грађевински материјал, намештај и стоку до пијаце за све људе у том крају који би га позвали. Радио је то и за мог оца а са мојим тетком био је у добрим пријатељским односима.

Човек је узео из кутије само један завртањ и кренуо да изађе. Брзо сам запитао трговца да ли је то Незир? "Јесте", одговорио је. Позвао сам га по имену. Он је већ допола био изашао из продавнице, окренуо се и вратио се. Ја сам рекао ко сам, одакле сам, чији сам. У међувремену и мене су стигле године, оседео сам, по инерцији из Ваљева носио сам маску на лицу, мада то тамо  нико не практикује. Незир ме није препознао.

Поново сам се представио и рекао му да је био пријатељ са мојим тетком Мујом, који се у ствари зове Ратко. Незир се тргао, али сада му је било јасно о коме се ради.

Питам га како је? Он каже да је добро за своје године, још помало вози кола,, побољева му срце, али иде некако.

"Живи ли сада овде?" Имао је кућу одмах поред џамије на пола пута од Скелана до мог села.

Незир каже да у лепшем делу године живи ту, а зими је у Модричи, тамо је купио имање, и у кући има грејање.

Он мене пита како је мој тетак Мујо? "Добро је, у годинама је, помало ради у дворишту", рекао сам".

"Како ти је отац?"

"Умро је пре четири године".

"Ја. Ја. Поздрави Мују и све доле за које мислиш да треба, каже". Али делује ми суздржано и опрезно током целог тог кратког разговора. Он је сасвим добро познавао мог оца, мог деду, па и мене док сам у те три године, чекајући на посао, радио на имању. Зато кажем: "Ништа, Незире, хтео сам само да те поздравим после толико година".

"Хвала ти што си ми се јавио", каже он нешто пунијим и јачим гласом него до тада, као да тој реченици хоће да да на значају.

"Нема на чему. Желим ти здравље".

"Има, има. Хвала ти још једном што си ми се јавио". И изашао је из продавнице.

Његови синови, тако су ми рекли ови моји, погинули су 1995. године, пробијајући се из Сребренице.  Мобилисани, чинили су оно што раде војници у рату. Тако су и погинули, с оружјем у рукама. Њихов отац је несрећан и трагичан човек.

Незир је пре рата отишао у Модричу, па у Холандију, па је у селу обновио кућу и вратио се. Не знам с ким живи.

Какав је то био рат. Сада мој први комшија у Бајиној Башти, изгубио је у рату оца и брата. Били су војници. Моја комшиница из села изгубила је два малолетна сина, док су покушавали да се под нападом муслиманске војске колима пребаце у Србију. Фина и тиха службеница у Матичном уреду у Скеланима остала је без оца и два брата. Такве или сличне жртве претрпеле су и породице из другог народа. Свако зна за свој губитак и своју трагедију како год да се звао. Бол је бол и оплакивали га светски медији или не. Та белосветска неискрена кукњава ниједан бол ублажити неће.

Стигавши тог дана у село препричао сам првом човеку кога сам срео, вредном, скромном и разумном кмишији, сусрет са Незиром. Он врло уверено каже: "Нека си се јавио. Морамо почети опраштати једни другима". И понови: "Нека си се јавио".

Двојици пријатеља сам такође испричао сусрет са напоменом да је Незир, за мене неочекивано, био суздржан и опрезан. Они кажу да то није изненађујуће. Синови су му погинули као муслимаски војници, он не зна ко му се с каквом намером обраћа и шта му се може замерити. Кључно је да се обрадовао што си му се јавио чим ти је захвалио на томе, кажу пријатељи.

А рат је завршен пре двадесет и шест година. Неке људе је задесила трагедија, па смрзнут живот, помислих.

Ова, у тексту подвучена реченица, оставила је дубљи утисак на мене од ФБ расправа о либерализму, неолиберализму, левом либерализму, социјалдемократији или политичком центру. Па и од повика друге врсте који се ових дана чују по Србији.

Мијо Стојкановић

.