У манастир дођем нешто пре десет часова. Јавим се сестри - монахињи, у чије дежурство те седмице спадају црква, продавница и трпезарија. Она ми каже шта су моја задужења за тај дан. Од првог дана па све до данас задивљује ме тон којим ми се сестре обраћају. Нема у томе ни трунке наредбе, али нема ни умољавања ни необавезне фамилијарности. То је одмерено, прецизно упутство шта треба урадити. Некако тон сестара говори да то радимо с благословом, да је то Богу угодан посао и да треба да буде урађен како треба и на време. И ви се онда с вољом и посвећеношћу трудите да тако и буде. Саме сестре када нешто ураде то је за оглед. Ни једног пропуста, ни трунке немара. Апсолутно како треба. И све тихо и скромно. Уз посао стигнемо и да поразговарамо: увек су то обзирни, продуховљени разговори, прожети добронамерим саветима.

Запазила сам да родитељи, који знају какав поредак влада у Ћелијама, шаљу преко распуста  своје кћерке средњошколке да седам или десет дана проведу у манастиру. Оне овде науче да испуњавају обавезе, виде шта је поштовање реда и старијих, како се пристојно обраћа другима. Схвате да у свету има болесних и беспомоћних људи, који у манастир долазе, када нигде другде није помогло, да се помоле и утеше. Девојке сутра неће окренути главу од таквих људи, као што ни угледне париске госпође не окрећу главу од својих (париских) још убогијих и унесрећенијих. Покојни проф. Драган Недељковић причао је како најугледније париске госпође, без снебивања, спремају и сервирају храну у народним кухињама за  сиротињу са улица и испод мостова. После оперу и судове и поспреме иза њих.  

Ћелије, свиме оним што јесу, привлаче људе из разних крајева и разних професија: долазе адвокати, писци, новинари, лекари, службеници, студенти, глумци, амбасадори. Ја сам већ упућена, па заинтересованима могу да препоручим одређене књиге Аве Јустина, претпостављајући шта би их интересовало.  Када дежурам у цркви, срећна сам што могу да се крај моштију Аве Јустина помолим за спас и здравље моје породице. Истина је да највећи број верника, издалека посебно, у Ћелије долази због Аве Јустина, због његових исцелитељских моштију. Ћелије дишу са Авом Јустином, који је овде био духовник 31. годину, светитељ од 2010. године.

Мене рад и боравак у Ћелијама чини  смиренијом и сигурнијом у себе. Надам се и мало бољом, него што бих била без тога.

Потом сви ми, који тог дана помажемо,пошто се помолимо, заједно обедујемо, па око 16 сати напуштамо манастир. У ове три године када ме повуче да нешто љутито кажем или бриге запрете да ме савладају, ја кажем себи: Сети се где си била данас, јуче, прекуче. Смири се. И онда пожелим да мој ред за Ћелије дође што пре.

Ружица Стојкановић

.