Забранила их је комунистичка власт после Другог светског рата, а неке од њих је и стрељала, као Светислава Стефановића и Григорија Божовића, због сарадње са квинслишком владом Милана Недића. (Били би стрељани и Милош Црњански и Растко Петровић да су се на крају рата нашли у Србији.) Да ли је та казна била престрога или не; али постоје књижевни текстови тих писаца у којима нема идеологије, и њима се бавио Гојко Тешић.

Када писци као што су Станислав Винавер, Станислав Краков, Драгиша Васић, поменути Божовић и Стефановић, Милутин Ускоковић...заузму место које им припада, а неспорни писци добију реалне оквире, видеће се да смо ми у 20. веку имали значајну културу, која стоји уз раме најцењенијим европским културама.

Ово је Гојко Тешић испричао у уторак у Дворишту библиотеке, које је било испуњено до последњег места. Видело се одмах да је  с вољом дошао у Ваљево. Рекао је да је Ваљево битно у његовом животу. Један Ваљевац је изузетно позитивно утицао на његову каријеру, а други коме није хтео да помене име, недавно му је неправедним оптужбама нанео пуно горчине.

Када је Гојко Тешић, као млад човек, 1980. године постао уредник "Књижевне речи",само после неколико месеци дошао је Миломир Минић са задатком да га безусловно смени. Минић је отворено рекао Тешићу с каквим задатком је дошао, али је казао да он то неће да учини, да му такав догађај не треба у каријери. Затражио је од Тешића да се мало примири, док бука не прође, па после шта му Бог да. Тешић је то прихватио, неколико месеци је ублажио уређивачку оштрицу, да би се потом вратио свом курсу и Књижевна  реч је постала најугледнији лист те врсте од Беча до Цариграда.

Други Ваљевац, кога Тешић назива фашистом са левице, оптужио га је грубо и злобно што реафирмише писце са деснице, националисте и сараднике квинслинга. Али у Ваљеву Тешић гостује већ четврти пут, док у Ужицу, где је завршио гимназију, није у овој улози био ни један пут.

Тешић каже да се и данас тумачи наше књижевности из прве половине 20. века непомирљиво деле на "партизане, недећевце, љотићевце", да његов рад нема настављаче. Ипак, у "Дворишту" је са њим разговарао млади Иван Базрђан, на докторским студијама код Гојка Тешића. У публици је била још једна његова студенткиња из Коцељеве, као и колега Предраг Тодоровић, Београђанин који је докторирао на дадаизму, а сада живи у Ваљеву. Као ретко када у публици је било и неколико средњошколских професорки књижевности.  

 М. Стојкановић

.