Ја сам доста рано постао директор библиотеке. Имао сам 32, 33 године. У глави сам већ тада имао другачију идеју библиотеке, него што је она била до тада. Поштено је рећи да је библиотека и за време директоровања Миленка Радовића у многим аспектима била узорна установа, промишљено и добро вођена. Оно што је по мом мишљењу недостајало јесте шире деловање на простору изван Ваљева.

То је било време, средина осамдесетих година прошлог века, када су неке слободе освајане, дешавали су се значајни процеси у друштву, многе истакнуте личности у култури и уметности биле су високо котиране у самом друштву. Мислио сам да све то треба да постане део и ваљевске стварности. До тада то се у правом смислу у Ваљеву није догађало. Ја сам одмах почео са том врстом програма. Почео сам да доводим писце који су били на гласу, попут Слободана Селенића, Јована Радуловића, Миодрага Булатовића, Антонија Исаковића, Драгослава Михаиловића, Милована Данојлића...Они су поред књижевног угледа имали и ореол бораца за слободу јавне речи и изражавања. Одзив публике одмах је био изузетан. Двориште некадашње Дечије библиотеке увек је било пуно, а често и тесно да прими све којим су желели да чују писце.

Одјек тих догађаја, које су писци називали или трибинама или књижевним вечерима, брзо је стигао до Београда. Двориште је постало чувено место у српским оквирима и нема тог писца који је нешто значи у књижевним размерама Србије, а да није чуо за Двориште и да га није хвалио. Уз књижевне вечери, наравно, веома се лепо и с поштовањем говорило и о Ваљеву.

Писци су били изненађени да их је у Ваљеву, у сред лета, слушало по 200, 150, 100 људи, док у Београду нису могли сакупити ни десетак особа за промоцију неке књиге. Учинили сте пуно и за афирмацију ваљевских приповедача. Да ли су ови, који су живи, свесни тог вашег труда?

Како ко. Постоје људи који су реални и могу да одреде координате којима припадају. Они су били веома задовољни. Ја сам написао преко 400 књижевних есеја, осврта и критика. Многи од тих текстова посвећени су ваљевским писцима. Али увек има оних који су незадовољни, који би увек хтели више и који немају добру оријентацију у времену и простору.

Оно што је важно да смо ми успоставили много бољи однос према књижевној прошлости Ваљева, него што је то било раније. Ја сам иницирао оснивање "Љубине награде" за најбољу путописну књигу. Љуба је у књижевности остао као путописац, и то као редак путописац, не само у српским него и у европским оквирима. Награда је веома лепо прихваћена,а њени досадашњи добитници су велика и  значајна имена наше књижевности: Љубомир Симовић, Милисав Савић, Радмила Гикић Петровић и Ласло Бошковић. То је, такође, оно што је Ваљево дало нови искорак, нови импулс и бљесак у ширем простору.

Ја сам увек тежио да се културни догађаји и иницијативе које је Ваљево имало, прелију на шири простор и да Ваљеву донесу неку врсту сјаја, као што су осамдесете године донеле велики искорак и једну врсту славе за град.

Како онда доживљавате награду коју вам је град доделио?

Ова награда ме је обрадовала, јер је потврдила моју жељу, па ако хоћете и притајену наду, да ће неко препознати мој труд на афирмацији Ваљева. Све је то охрабрујуће.

Ја сам прошле године добио награду "Ђура Даничић" за животно дело у области библиотекарства и кулутуре. Та се награда додељује на нивоу Србије. Године 1997. добио сам награду "Милорад Панић Суреп" за библиотекарство. Познато је да је у нашем народу најтеже бити препознат у властитој средини. Мени се, ето, и то догодило.

Иако сте формално у пензији, сигурно и даље радите. Чиме се бавите ових дана?

После објављивања књиге о ваљевској приповетци у 19, 20 и 21. веку, управо завршавам књигу о ваљевском роману у том периоду. Та је књига још амбициознија и још прегнантнија, обухвата 55 ваљевских романописаца.

Зар их има толико?

Има. Има и неочекиваних открића. Открио сам Светозара Гавриловића, првог романописца у Ваљеву.Његов роман има наслов Народне изелице. Врло модеран роман, штампан у Шапцу 1889. године. Па изгубљени роман Драгутина Илића Јеје Под туђим небом, штампан само у тадашњој периодици, а не као књига. Има још романа који су објављени само у тадашњим новинама. Ја сам конкурисао за средства код града да се ти романи пронађу и можда објаве као књиге. То би било значајно за културу Ваљева.

Шта мислите о културним приликама у Ваљеву данас?

Мислим да младима треба дати прилику, поставити их на одговорна места. Онда ће они несебично радити и за град и за културу, а тиме и за себе. То би требало озбиљно и дословно схватити. 

Разговарао, Мијо Стојкановић

.