Милан Којић (49)и Велимир Ђорђевић, 51 година, оставили су иза себе седморо деце. Милан петоро, а Велимир двоје. Били су радници. Ишли су веома рано на посао. Мора се бити веома опрезан на пружним прелазима. Рампе, светлосна сигнализација, знак стоп, полубраници, андрејини крстови. Ко је крив? Та унесрећена деца, те жене на којима је сада велика туга и велики терет.
У Србији је пре две године било 2 300 пружних прелаза без рампи. Министарство за саобраћај је у међувремену учинило безбедним њих 75. Закон не обавезује да сваки прелаз буде опремљен рампом, јер је то прескупо. Опремање једног пружног прелаза кошта невероватних 120 000 евра. Поред овог прелаза у Попучкама имамо још прелазе у Млађеву, Лукавцу и два у Ваљевској Лозници. Ово није, нажалост први трагични случај на том прелазу. Пре седам година погинуо је један човек, па пре 10 година још један, а 2005. године страдала је четворочлана породица из Босне и Херцеговине. Више од десет људи прошло је срећом само с повредама.
Мештани Попучака прилично категорично су тражили обезбеђење тог пружног прелаза од града Ваљева и од Железнице. Међутим, пошто су ту надлежности подељене то је остало на постојећем ниво (не) безбедности. И сада чујемо да Железница предлаже да локална самоуправа учествује у потпуном обезбеђивању ових пружних прелаза. Међутим то је само предлог. Док би се то конкретизовало, одредило шта је чија дужност и удео - док се нађе новац, кога по правилу увек недостаје - проћи ће, као што знамо, пуно времена. За то време може још неко да страда.
Ми смо већ у тексту од јуче пренели апел стручњака за железнички саобраћај да људи воде рачуна на пружним прелазима. Да се на њему понашају као на класичној друмској раскрсници: да се поштује зелено светло и други упозоравајући знакови, да и на зелениом светлу погледају добро лево и десно да ли је неко (воз) можда прошао кроз црвено и ето га на нас са неколико стотина тона. Тада су нам шансе да преживимо никакве.
Стручњаци су навели да се људи провлаче између рампи, да мисле како је воз још далеко, па им је много да чекају његов наилазак. Неки, пошто воз, иако је рампа подигнута, попусте под притиском возача иза њих и крену да пређу пругу.
Ми констатујемо још једном да су Милан Којић и Велимир Ђорђевић били радници. Постављали су струганички камен на неком објекту у Београду. А погинули су у пет сати и једанаест минута ујутру. Морали су, мученици, устати макар у четири сата. Ви тада тешко можете да имате потребну концентрацију и будност. И сада сва та деца, њихове супруге, најближа родбина. То је баш била несрећа.
Мијо Стојкановић
.