Основна школа у Новом насељу има 632 ученика у 26 одељења. Приградска школа уденута у мноштво приватних кућа. Деца у већини долазе из радничких и сеоских породица. У последњих неколико година све је више ромске деце у школи. Она су ту као своји на своме, као и сви остали.

Када разговарамо о вршњачком насиљу Данијела Обрадовић (десно на фотографији) каже да деца долазе у школу саветована од родитеља да узврате чим их неко пипне. Немој почињати први, али ако те неко дирне - узврати. Ако то не можеш  склони се, игнориши га. То нису добри савети. Тако се тензије међу децом продубљују. Ми се трудимо да односе поправимо, да се насилник искрено извини жртви, да буде свестан лоших последица које су његови поступци произвели.

У овој основној школи нису имали у последњих неколико година насиље трећег степена што би захтевало да се укључе полиција и Центар за социјални рад. Деца се гурају, ударају, шутирају, ружно се обраћају и псују једни друге. Но ни то није нимало утешно. То су показатељи да је ниво толеранције, другарства, уважавања и саосећања на ниском нивоу.

Данијела Обрадовић каже да је пасивност већине и у оваквом стању ствари велики проблем. Она цитира норвешког педагога Дана Олвејза који је крајем 20. века проучавао вршњачко насиље у својој земљи. Догодило се да је неколико ученика у кратком временском периоду извршило самоубиство, јер их је сломило вршњачко насиље. Олвејз је дефинисао круг насиља и улоге у њему.  Жртва у том кругу заузима централно место.  Затим насилник који је осмислио и започео насиље. Активни подржаваоци насиља нису осмислили и започели насиље, али када је већ почело они се придружују насилнику. Деца могу да буду и у улози пасивних подржаваоца насиља.  То су они који гледају са стране и навијају.  Издвојени посматрачи гледају са стране, знају да није у реду то што се дешава, али мисле да то није њихова ствар, да их се не тиче. Деца  могу да буду и потенцијални браниоци. Знају да насиље није у реду, да би га требало спречити, али, ипак, ништа не предузимају. И стварни  браниоци - они који прискачу у помоћ жртви. 

Марија Савић каже да о улогама у кругу насиља на радионицама детаљно разговарају са децом. У већи деца кажу да су најчешће у улози издвојених посматрача, знају да насиље није у реду, али сматрају да то није њихова ствар и да се њих не тиче.

Можда се боје да се то и њима не догоди, да их не прогласе кукавицама и тужибабама, ако би пријавили насиље. То је тако, каже Марија. На питање како охрабрују децу да не буду издвојени посматрачи,  одговара да им указују на последице насиља, како се жртва осећа, траже од њих да се уживе у улогу жртве и да замисле како би се тада осећали.

У једном периоду у школи су се појавиле заказане туче изван школског дворишта. Деца су помислила су: ако је нешто забрањено у школи није на путу од школе до куће. Дечаци од 13, 14  година нису то могли сами смислити. Данијела и Марија мисле да су до тога дошли чувши за туче навијачких група. И уопште многа деца прве сцене насиља не виде у реалном животу, него на ју тјуб каналу, друштвеним мрежама и телевизији. Срећом за заказане туче изван школског дворишта на време су сазнале, па је школа то предупредила.

Марија каже да у последње три године пуно пажње поклањају тзв. интернет насиљу. Деци саветују да не пристају на сусрете са непознатим лицима, да у порукама не пишу ништа што не би рекли у свакодневном животу, да ако доживе непријатност на друштвеним мрежама сачувају доказ и да о томе обавесте родитеље, разредног старешину или њих две.

Мијо Стојкановић

.