Српска напредна странка, па и њен огранак у Ваљеву је један политички мастодонт. Још увек велике снаге. Зато се спрам ње треба односити озбиљно. И борити се примишљено и припремљено

Ваљевској опозицији не би сметало да ослушне глас грађана, како овде у граду, тако и оних на селу. Да од радних људи и тежака чује шта овде није добро и да се на то фокусира.

Да су активисти Локалног фронта питали неког од угледних ваљевских домаћина да ли треба да дочекају председника Републике с поруком да није добродошао, сигурно би добили негативан одговор. Уверени смо да би домаћини казали да није лепо тако дочекивати ма ког госта, поготово председника државе, који долази с лепим вестима о фабрици, путу, реконструкцији болнице, станицама за пречишћавање воде, гасоводу. Може се то, али није политички корисно. Не делује зрело.

Али су активисти Локалног фронта урадили једну исправну политичку ствар. Узели су у заштиту свог одборника у Градској скупштини, Љубомира Радовића. Млади Радовић, још увек, зна да оштро формулише критичке ставове и то истрајно чини. Њему се с пуно снаге одговара на то.

Али не треба мало-мало потезати где је он рођен и да ваљда због тога нема права да говори критички о владајућој политици. Он на то има право, јер живи овде, јер га се тичу прилике и на крају опозициони је одборник.

То што се догодило на задњем заседању Градске скупштине није било први пут. Радовића су нападали по тој линији и оне којима по стажу у политици и местима које су заузимали није приличило. Ваљда ће ово бити последњи пут.

Јер ми знамо да они који дођу са стране у Ваљево, теже напредују, теже добијају оно што су радом заслужили, од домаћих који овде имају породице, ујаке, стричеве, кумове, школске другове итд. Ако је у пракси тако, не мора се онда јавно потезати аргумент да ниси овде рођен. Ко није није, па шта. Да ли је лошији човек због тога.

Овако пишемо јер нам је стало да Ваљево има јаку, одговорну и компетентну опозицију. Јер је баланс, какав-такав, неопходан. Објективно новинарство (писало је у "Политици" још 1904) треба да потпомаже рад опозиције, али и да брани власт од неправедних напада опозиције.

Ту смо стигли до нашег другог разлога зашто новинарство треба напустити док сте још у радној снази. Јер такво новинарство у Ваљеву данас више није могуће. Пре свега портали, као најдинамичнији и најкоментарисанији вид новинарства, оштро су подељени на наше и њихове. Они који су за власт видеће само њене добре стране, а они против ништа неће видети добро. Само ће тражити поступке које власт чине неспособном и недостојном. Прилике и људи се посматрају из знатно сужених  перспектива оних политика које вам помажу да преживите. Да ли је то државна или опозициона политика, или чак нека политика из дубоке сенке, не мења много на ствари. Тако да у полазишту ви не можете да досегнете до пуне истине. Постајете инструмент једне политике, једног интересног погледа на свет. Некога на то води карактер, увереност да тако треба, финансијска одрживост.

Грађанство и себични и равнодушни тзв. реални сектор, као ослонац за објективније посматрање ствари, неће вам помоћи. Неће вас ни погледати. Онда нека предузетници ћуте о свему. И не праве се паметни ни о чему, осим о свом бизнису.

Раније, раније  није било тако оштре поделе и искључивости. Код нас на програму Радио Ваљева, рецимо, гостовали су у живом програму вероватно сви политичари од републичког нивоа, а наши овдашњи - дословно сви. И то у живом програму. Тако је било и са културом и спортом.

Имао сам задовољство да неколико година предајем ђацима у ваљевским средњим школама. Колеге су се сећале  мог новинарског рада. (Извињавам се због првог лица у  обраћању.) Педагог у ОШ "Нада Пурић" и секретар Медицинске школе, независно једна од друге, формулисале су то овако: Да у формирању ставова нисам унапред полазио од одређене политике, већ да сам у постављању питања политичарима и надлежнима, у долажењу до истинитости - полазио од претпостављеног мишљења грађанства  - да ли се људи осећају сигурно, да ли с оптимизмом и надом гледају на будућност, како виде Ваљево? То што бих спознао касније сам враћао слушаоцима.

Данас то није више могуће. Да ли су они који утичу на стање ствари свесни тога? Да ли им то смета? И зато је наслов текста - биографски.

Мијо Стојкановић

.