Понукан изостанком награде за новинарство погледао сам мало пажљивије ваљевске телевизије и портале. То што се тамо видело било је снисходљивост и заморна рутина. "Напред" је годинама исти и сте стране изненађења се не могу ни очекивати. Два портала који су стекли глас оштре критичности, своју су критичност заснивали на омрази и свађалаштву, без осећаја за меру у свему томе. Могли бисмо наводити примере за ово што тврдимо, али би само створили додатне неспоразуме и нетрпељивости. Поготово што нас не весели овакво стање, што ми волимо свет ваљевског новинарства коме смо и сами у неколико деценија припадали.

Некада је у овдашњем новинарству било знатно више образовања, амбиције, жеље да се нешто значајно уради, да се послу да и властити рукопис. Радио Ваљево је, рецимо, био пун солидно образованих новинара који су компетентно пратили све области живота, а редакције са озбиљним програмским анализама одржаване су сваког јутра. И такав је радио приватизован и практично уништен.

Како се дошло до овако сиве и прилично безбојне слике нашег новинарства.

Тако што је  новинарство годинама поцењивано, држано у сталном страху да ће му бити ускраћене какве-такве новчане принадлежности. Најпре је током деведесетих година тадашња власт гурала у редакције своје младе чланове, неадекватно школоване, често и без жеље да уложе труд и науче посао. Тиме се почело урушавање прописаног и неопходнг нивоа образовања потребног за солидно новинарство.

Па је средином 2000-тих држава пожурила с приватизацијом не водећи рачуна коме продаје медије и шта ће са њима после бити. Сматрала је то једним од својих најспореднијих послова. Највећи број приватизација био је неуспешан а многи новинар остао је без прилике да се на одговарајући начин и у адекватном пословном окружењу бави својим послом.

На крају, после свега, власт СНС у Ваљеву преко суфинансирања медијских пројеката, од свог успостављања 2016. године, претежно новчано помаже само "своја" гласила спремна на све што се од њих затражи, као и, по инерцији, и неке  друге медије за које се зна да из шина и колотечине ни у каквим условима неће искочити.

Ово мало гласила ( у суштини два портала и ТВ Марш) који би да пишу и говоре а да унапред не заузимају страну, е баш та гласила наша власт редовно игнорише и кажњава. Хтење да и у критичким ставовима имате осећај за меру и праведност власт уопште не примећује. Власт је та гласила препустила суровом, тупом и скоро непостојећем тржишту, на коме нико без потпоре не може да преживи. Ми овде говоримо о досадашњим регуларним конкурсима за суфинансирање медијских пројеката, који су се неколико уназад завршавали на описанио начин,а не о плаћању за лојалност и служење.

И тако се годину по годину дошло до мањка образованих новинара, до мањка амбиција, па ако хоћете и до битног умањења значаја за људе таквог новинарства. Може звучати као јерес, али власт је одговорна за стање у свим областима живота у заједници којом руководи. Град без доброг новинарства је као непроветрена и загушљива просторија. И стало нам је да то кажемо.

Погледаћемо ми на семафор на који нам се указује, прочитаћемо и резултат, али нећемо пропустити ни да констатујемо како је просторија непроветрена и да нам треба свежег ваздуха.

Тако да у оваквом стању новинарства није ни чудо да ниједан новинар није досегао до награде. То би морало да буде упозоравајуће не само за новинарски еснаф, него и за одговорну власт.

Мијо Стојкановић

.