Моја пријатељица, десетак година млађа од мене, јавила ми се ових дана телефоном. Била је врло узбуђена. Жели да се разведе од мужа. Мора то да учини. Каже да је муж постао ситничав, да јој стално нешто приговара, да је заборавио да буде нежан, не памти када јој је упутио комплимент или лепу реч, мрзи га да изађу негде. Права брачна чамотиња. Она више тако не жели да живи. Она не жели да упропасти свој живот. Ако муж не види у њој ништа вредно и лепо, има ко види. Она зна да је још увек пожељна жена и све томе слично. А мучи ме у свему томе што знам да је он поштен и добар човек и деци добар отац. Знам и да би развод тешко поднео, каже пријатељица.

Каква си ти према њему? питам.

Каква ћу бити! Својим понашањем ми не допушта да и ја будем боља према њему. Зашто бих ја сада попуштала? Зашто да ја учиним први корак? Решила сам нека иде како мора.

Немој да се разводиш. Сачекај, размисли, сети се и нечег доброг, рекла сам брзо и одлучно.

Мало после тога сетила сам се да сам недавно  прочитала још један текст о Татјани од најкомпетентније могуће личности, Фјодора Михаиловича Достојевског. У одговору пријатњељици била сам сигурно под утицајем тог текста.

Татјана је била сасвим млада сеоска девојка када се заљубила у младог аристократу из Петрограда, Евгенија Оњегина. Оњегин је у њеном крају од стрица наследио огромно имање са замком. Татјана је Оњегину написала оно чувено писмо у коме му је казала да га неизмерно воли и да је спремна да свуда пође са њим.

Оњегин, образован, хладан, тип скитнице, без укорењености, није  препознао Татјану. Одбио ју је узгред јој одржавши надмену лекцију из морала. И отишао да скита по Русији и иностранству. Татјана је била сломљена. После неког времена на молбу мајке удала се за генерала пуно старијег од ње.

После неколико година Оњегин се разочаран и празан вратио у Петроград. Затекао је Татјану у изузетној сазрелој лепоти, супругу угледног човека, окружену сјајем и богатством, једну светску даму, може се рећи.

Оњегин је схватио своју погрешку. Писао је Татјани, молио да га прими, да призна да га и даље воли, преклињао је да напусти човека кога не воли и да пође са њим.

Татјана је плачући одговорила Оњегину да га и даље воли, али:  "Сада сам другом жена, и вечно ћу му бити верна". Одбила је Оњегина и рекла да више не може и не жели никада у животу да га види.

И овде долази Достојевски. Он каже да Татјана није одбила Оњегина зато што је сада велика дама. То је она иста Тања са села, коју петроградки живот чак мучи и замара. Тања је истинити пример најлепших особина руске жене, пише Достојевски. Она се јесте удала из очајања, на молбу мајке, али је она сама дала пристанак на удају. И сада је тај генерал њен муж, частан човек који је воли и поштује и који се поноси њоме. Она зна да би њена невера бацила љагу и срамоту на њега, да би га убила. А зар чвек може заснивати своју срећу на туђој несрећи, пита Достојевски. И тврди да би Татјана тако поступила и да је тај генерал био још старији и да није имао сво то богатсво којим ју је окружио. Јер је Татјана, дивна Татјана, била сигурна да не жели да буде срећна пошто упропасти другога, каже велики писац.

Мој супруг, који се увек на моменат надвије нада мном док пишем ове текстове, јер портал он уређује, изненађен је, али и обрадован темом. Ја му кажем да по први пут њега нема у овим причама. Да је остао изван.

Он се не љути. Каже да је и време да се склони у сенку, да ћути, мудрује и да се присећа. Прерано је за то, кажем му. Не право је време, знам то,одговара мој супруг. Ваљда се та Пушкинова поема задржала у школском програму.

А пријатељица се јуче јавила. Нећу се развести, каже.

Добро је, мислим. У великом мору развода, двоје мени драгих људи нашли су свој чамац за спасавање.

Ружица Стојкановић

.