Ако због снега није могуће за зимске Задушнице, онда обавезно на Побусани понедељак, заједно са, срећом, виталним стрицем од 82 године, са маказама за жбуње у једној руци, а са свећама, кадионицом, тамјаном и шибицом у другој, пробијем се до нашег старог гробља.

Последњи је на том гробљу још 1944. сахрањен Дамњан, прадеда аутора овог текста. На гробљу се налази петнаест споменика, који су направљени од неквалитетног плочастог камена, па су полегли по земљи или се некако одржавају у косом положају. Само усправан и цео стоји прадедин споменик. Његов гроб прекривен је квалитетном бетонском плочом, која нигде није цакнула ни после 78 година.

Прадеда је рођен 1864. године. Држао је до Првог светског рата  дућан у селу. За трговину се ишколовао у Обреновцу. Спроводио је караване с робом до Зворника и натраг. Стекао је значајно богатство изражено у дукатима.

Иако је имао поприлично богатство бавећи се трговином, што увек изазива подозрење код људи, прадеда је био изузетно уважаван и поштован човек. Чак до почетка деведесетих година било је у селу још живих људи који су о томе уверљиво и без резерве сведочили.

Предеда је када се градила наша сеоска црква поклонио једногодишњу зараду од дућана да се купи звоно за црку у Бечу. По документованом писању хроничара нашег краја Цветка Стојкановића, прадеда је засновао црквено књиговодство, годинама водио црквене финансије. Био је писмен, мудар, имао је кућну библиотеку. Био је и копредседник Српске народне обнове за тај крај. Поседовао је по свему судећи и велике људске квалитете с обзиром на поштовање људи које га је увелико надживело.

Тако је то трајало до 28. јуна 1914. године, када је Гаврлио Принцип у Срајеву убио надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Прадеда је ухапшен и четири године је провео у концентрационом логору у Араду, на територији данашње Румуније. То је био врло суров логор у коме је лакше било умрети него се жив враттити.

Прадеда се вратио жив. У међувремену прабака је злато предала блиској родбини на чување. Они злато нису вратили правдајући се хаосом рата и пљачком окупаторских војника. Праедда је преминуо 1944. године, још је трајао рат. Деда је био у заробљеништву у Немачкој, бака Новка је у ратним околностима имала да брине о четворо деце, од којих је најстарије, отац потписника текста, имао свега 11 година.

Бака је знала ко јој је био свекар. Наручила је споменик од квалитетног постојаног камена, нашла доброг сеоског мајстора да постави споменик и да избетонира  плочу над гробом. Сама је, кажу, у котарици од куће носила шљунак, цемент, песак, даску и креч до гробља. И све то стоји као да је јуче постављено.

Колико прадедин углед, који је у доброј мери дотицао и његово потомство, толико и бакин подвиг у тешким условима, заснован на разумевању суштинске  важности прадединог угледа, обавезују и потписника овог тескта да се с радошћу, с маказама у рукама суља низ обале потока, да са већ старим а виталним стрицем окади и очисти гроб, да запали свеће и очита молитву.

Само да још поради на томе да он не буде последњи Стојкановић који ће учинити напор да дође на Градину. А са овим снагама, природа се нажалост не може укротити.

Мијо Стокановић

.