У марту 1997. запослила сам се у ЕТ центру једне компаније у Торонту. Од тада сам променила четири компаније, а такође и врсту посла који сам обављала. Пуно времена сам уложила на усавршавање језика, на професионално усавршавање и за то време три пута повећала своју плату. Све то је захтевало невероватан напор и енергију.

Канада је једна сређена земља где живе на стотине различитих нација. Сви се ми понашамо према правилима која су успостављена. На послу нема викања, препирања, оговарање иза леђа сведено је на минималну меру. Људи раде јако пуно, често прековремено и преко викенда. Менаџменту се прековремени рад не плаћа. У последњих неколико година људи се све више жале на количину посла и остале обавезе у кући које не могу да заврше. Људи као и свуда раде да отплате кредите за кућу и аутомобил. Ко није члан синдиката, а таква је већина запослених, може да изгуби посао без икаквог разлога и образложења. Може бити да нови менаџерски тим хоће да постави нове и своје људе.

Порези су велики, али они обезбеђују чисте улице, метро, школе и болнице. Здравствена заштита се не плаћа и свако је може добити. То је званична политика, а реалност је да људи не могу да нађу лекара, да се чека на операције по неколико месеци. Лекови и зубарске услуге нису покривени. То свако мора да плати. Ако имате сталан посао, осигурање покрива те трошкове до 80%.

Због невероватне заузетости, људи се не друже превише, у ствари врло мало. Моја кћерка виђа своје другарице само ако јој ја уговорим ''играње''. Нико не свраћа ненајављен. Сви сусрети се унапред договарају.

Последњих година и овде је тешко наћи и задржати посао. Нико не може да се такмичи са јефтином Кином. Упркос свему томе цене некретнина у Канади расту експоненцијално. Данас је немогуће купити кућу у Торонту са платом средње класе. Доста људи је изгубило посао у последњих неколико година, али нема резигнације, људи не падају у депресију. Још увек је пуно оптимизма и наде.

Мира Ђурић