На улицама су жене модерно обучене. Многе имају хиџаб на лицу, дуге хаљине или краће мантиле. Приметан је стил и жеља за елеганцијом.

У трговинама људи су љубазни док не чују нашу екавицу. После тога задржавају учтивост, али гласом, изразом .лица, успостављају зид. Сарајевски Бошњаци показују да се осећају жртвом, да су на свом и да су били у праву. Још нису заборавили ни опростили.

Водич, који нам је неколико сати показивао град, стално је указивао одакле се пуцало на Сарајево, где је и колико људи и када погинуло. Иначе се градом можете слободно и без бојазни кретати. Полиција скоро да није приметна.За три дана видели смо само две патроле.

Цене у Сарајеву су приближне онима у Београду, или нешто мало ниже. Кафа је 100 динара, друга пића 150 до 200 динара, где је урачунат проценат за музику. Певачи им долазе у великом броју из Србије. И ми смо једно вече били у ресторану где су певале две девојке под ауторском заштитом Саше Поповића.

Град је чист. Ресторани, такође. У највећем броју ресторана храна је већ сасвим другачија од наше, србијанске кухиње: млечни производи, рибља паштета, кувана јаја.

Криза се види и у Сарајеву. Отворенији саговорници су нам се жалили да су пресушиле донације из великих исламских земаља. Не знам на шта је Сарајево све потрошило тај новац, али пристојан део мора да је отишао и на изградњу џамија. Има их свуда, разних облика и боја где год погледате по сарајевским падинама.

У Сарајево смо дошли преко Романије, Соколца и Пала.И ти српски градићи делују чисто. Некако су умивенији од наших сличних вароши.

У одласку, на Павловића ћуприји, један колега није имао личну карту. Морао је да се врати на Уб. Тако смо одмах на почетку разумели да, ипак, идемо у другу државу.

Ђорђе Живановић

.