Овог лета нећу ићи на море. Нисам сигурна ни како ће бити наредних година. Зато је време да почнем да се сећам. Почећу с мојим најлепшим летовањем. Зашто ми је летовање у лучком граду Бару остало у најснажнијем сећању?
Моје најлепше летовање догодило се 1989. године, не у Грчкој, не у Тунису или на Хрватском приморју, него у лучком граду Бару. Летовали смо у кући тадашњег момка а будућег супруга моје сестре Маријане. Неколико дана у кући смо били само Маријана, Бобан и ја, а онда нам се придружио мој будући супруг. Исте вечери из Немачке су дошли Катрин и Гордон.
Мој будући супруг и ја били смо у вези око годину дана. Сачекала сам га по највећој жези на железничкој станици. Кућа је била удаљена од станице десетак минута хода.
Тек што смо дошли у собу, спустили ствари и затворили врата, мој будући супруг ме је загрлио тако чврсто и страсно. Његове руке...Потражила сам његове усне. У варијацијама то се понављало сваког дана летовања.
Рођака Маријана се сутрадан смеши. Каже: "Не брини, било је тако подстицајно за мене и Бобана".
Најлошије је прошао Гордон, леп и фин младић од 27 година. Њему је Катрин, са којом се забављао већ три године, тек када су стигли у Бар и сместили се у собу, казала да се заљубила у другог и да неће да води љубав са њим.
Гордон је почео по цео дан некуда да лута, а нaвече се враћао припит. Катрин је бринула а када би се Гордон појавио, она би му села у крило и мазила га.
"Све жене на свету примењују иста лукавства", каже мој будући супруг. Сутрадан Гордон каже да је Катрин и даље остала неумољива.
Када се Гордон како-тако, ипак, привикао на новонасталу ситуацију, нас четворо смо одлазили изнајмљеним аутомобилом на плажу, на обалском делу Светог Стефана.
Простор је некако упијао све гласове и звукове тако да није било никакве вреве и жагора. Угодан мир и тишина. На пиће смо одлазили у Милочер, у веома отмен ресторан, само прешавши гребен.
Сваки пар је по једно вече припремао вечеру за све. Седели смо у дворишту уз обед и пиће, причали, певали и урнебесно се шалили.
Последње вечери пред одлазак, свих шесторо смо ишли на вечеру у Улцињ, у ресторан "Балшића двори". Ресторан је пронашао Гордон на једном од својих целодневних лутања. Галантно дочекани од униформисаних конобара, седимо на високој тврђави под лампионима и уз свеће, док се доле морски таласи сударају са зидовима тврђаве. Сви смо млади, здрави, лепи, препланули, неоптерећени и заљубљени. С тим што Гордон воли Катрин, а она неког трећег.
Сутрадан смо се растали уз најлепше међусобне жеље.
Мој супруг данас каже да летовања искључиво памти по девојкама и књигама које је прочитао. Те 1989. године, каже да је био са најлепшом девојком и да је прочитао најбољу књигу. Књига је била "Др Живаго" Бориса Пастернака, а девојка сам била ја.
Ружица Стојкановић
.