"Журимо", знала бих рећи помало нестрпљиво.

"Увек журимо и увек некако стигнемо на време", каже мој супруг.

Он је на почетку нашег заједничког путовања прочитао роман Успоравање Милана Кундере. У роману Кундера критикује људе који стално журе, нервирају се и псују, нису свесни ни присуства  сапутнице поред себе. Уместо да буду смирени, да разговарају, слушају музику, додирну колено своје сапутнице. Супруг се сложио са Кундером. Мада сам ја сигурна да би он био успорен и да би приликом вожње додиривао моје колено и без Милана Кундере.

Када му кажем да није био толико успорен да би урадио и стекао знатно више, он одговара да ни по том питању не стојимо тако лоше: имамо некретнине у два града и имање са кућом у суседној држави. Тако да смо у надлежности три епископа: ваљевског, жичког и зворничко-тузланског. Човек на то мора да се насмеје, али у основи, без улажења у потанкости то и јесте тако.

Да је по мом супругу ми бисмо до мора путовали два дана, стално се заустављајући. На плажи би били на једном месту, а пиће пили увек у истом ресторану. И сваке би године одлазили у исто место.

Муж каже да они у породици не раде да би само завршили посао, већ заједничким радом једни другима исказују  поштовање, обнављају и учвршћују међусобну приврженост. Ја га питам шта ћу вам онда ја овако енергична и убрзана.

"Не, душо", каже мој супруг, "ти си нам донела неопходну ведрину, лепоту и оптимизам. Ти си нам веома важна." Шта човек, тј. ја, да каже на то. Задовољство ми је што мој супруг мисли озбиљно. Он се не шали са таквим стварима.

И синови су нам такви: траже суштину од суштине, истину од истине, најдубљи смисао, лепоту у лепоти, шире бескрајну доброту и поштење. Упркос неподстицајном времену за све то.

Ружица Стојкановић

.