Од младости ми је сметало када људи говоре ја сам рођен на калдрми, ови су дошли са брда и заузели наша места, ја сам стари Ваљевац, ја сам стари Београђанин и слично. Такви људи су узимали себи за право да ружно и потцењивачки говоре о другима, само на основу места рођења, а да се сами нису одликовали културом и емпатијом за друге. Момо Капор је за такве написао, прочитала сам, да им је једина заслуга за Београд  што су ту роћени, а да за Београд нису учинили апсолутно ништа.

"Не гневи се", каже мој супруг, " ми припадамо сеоској аристократији".

Гледала сам га зачуђено када је први пут то казао. Како ми припадамо сеоској аристократији и зашто само сеоској, зар данас постоји аристократија уопште?

"Аристократија духом, културом, отменошћу, поштеним приступом, емпатијом за друге, пореклом, начином на који су наши преци све до нас данас зарађивали за живот".

Онда је испричао како је његов прадеда још у 19. веку завршио чувену Трговачку академију у Обреновцу. У селу, под аустроугарском влашћу, држао је дућан, спроводио караване до Зворника и Сарајева, имао завидну библиотеку. Био веома уважен човек. После убиства Франца Фердинанда ухапшен је и робовао је четири године у концентрационом логору у Араду. Силни дукати су нестали, али у породици никада није било чегрсти и кукњаве. Деда, отац, стричеви, сви племенити, поштени и отмени људи.

Ја се сетим својих: један прадеда је био председник општине у Бранковини двадесет пет година у континуитету, увек биран непосредно од народа, други прадеда је умро после преласка Албаније а могао је да се као и комшије врати кући. Нећу да ми се кокоши смеју, рекао је и отишао да се не врати после албанске голготе. Отац вредан и угледан домаћин, стричеви инжењери. И што је важније у породици деценијама уназад никада ни једног ружног догађаја, никада скандала.

"Такође", каже мој супруг.

Новац се у мојој породици увек стицао поштено, никада недолично, никада на штету других. Никада се моји нису понижавали пред наводно моћнима, никада нису били осорни према слабијима. Кућа је увек била отворена  Колико видим ни ми нисмо обрукали наше претке. А и синови се пењу том стазом. Можда си у праву, драги мој, с том синтагмом о сеоској аристократији.

"Аристократизам духа, обавезује ме на отменост у поступцима", за крај разговора цитира Николаја Берђајева мој супруг. Веома лепа мисао, не само за памћење.

Ружица Стојкановић

.