У некадашњој књижари "Плато", у Улици војводе Мишића, данас је отворен Музеј завичајне књижевности, први у Србији. Догађај ће остати запамћен по још једном бриљантном обраћању академика Матије Бећковића. Данас је хвала најскупља српска реч, казао је академик

Душан Михајловић је синоћ у пуној сали "Гранд" хотела представио своју нову књигу сећања. Михајловић у Ваљеву има још увек пуно поштовалаца

Ваљево је веома лепо украшено за празнике. Одмах су се дигли гласови како то много кошта и како се с тим новцем могло помоћи болници, деци, сиромашнима. И да је Ваљево остало у полумраку то не би трајно отклонило невоље ни болесних ни сиромашних. Рекло би се како светле и Мионица и Осечина, а Ваљево? 

Без одјаве, нагло и кратко, светло је упаљено а музика угашена. Благи шок и изненадна укоченост тела, које је до пре само минут пратило ритам музике натерали су ме да брзо изађем из веома загушљивог простора. 

Ово је падина која води до куће мог девера Драшка. Драшково, и село мог супруга, налази се код Бајине Баште, на левој обали Дрине у Републици Српској. Драшко је био најбољи и најплеменитији човек кога сам познавала. Никада није помислио да било коме учини зло. Као што то бива - њему јесу.

Драшко се увек радовао нашем доласку, на диван начин је волео нашу децу, ми смо волели да он дође код нас, лако смо, добронамерно и шаљиво разговарали о свему. Увек се са њим стварала атмосфера присности и доброте.

Девер Драшко више није међу живима. Боловао је од срца. Године 2013. била му је заказана операција на Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње". Речено му је да ће на операцију бити позван у року од годину дана. Прошла је година, потом још шест месеци, позив није стигао. Једне ноћи Драшко је преминуо. Пола године касније коначно су позвали из болнице.. Службеница је рекла да јој је жао што се тако завршило.

Мог супруга је болно потресла Драшкова смрт. Каже да је тада у срцу и души неповратно остарио, да више нема коме да каже како му је у Ваљеву, нити да чује шта се збива у родном месту. Између њих је, још од средњошколских дана, постојала  искрена приврженост, дубоко разумевање и жеља да један другом помогну. Такав однос деценијама није бивао поремећен.

Када одемо у село и на Драшков гроб да запалимо свеће, мој супруг увек пребледи и дуго не може да говори. Ја му не  кажем да је Драшко, такав какав је био, сигурно заслужио Царство небеско и да му је сада међу праведницима лакше него док је био овде на земљи. Не кажем, јер он то зна и сам.

Када буде време ја помогнем супругу да се попнемо уз благу узвишицу до стола и клупа у великој и тихој  порти Цркве Светог Димитрија. Одатле се као на длану види Дрина у дугом току и Бајина Башта као да је на дохват руке. Супруг је и даље блед и не говори. Ја онда положим руку на његову главу или на раме и тако седимо. Тиме  говорим да га разумем и да саосећам са њим

Онда знам да је све било како треба у мом животу. И супруг и породица у коју сам дошла и породица коју сам ја са њим створила. 

Ружица Стојкановић

.

Ивана Павловић, новинарка  и Мирка Ђорђевић, ембриолог су другачије. И као такве важне су за нашу пристојнију будућност 

Разазнајемо да градска власт има озбиљан, реалан план шта треба да ради. Три су најважнија посла: изградња индустријске зоне, пут до Непричаве и новог аутопута и васкрсавање Дивчибара. Може ли градоначелник да створи атмосферу подршке за реализацију ових послова. То није лако у средини где је опструкција дневни спорт који се радо и навелико упражњава. 

Млада новинарка Ивана Павловић, снимила је документарни филм о прузи Ваљево-Лозница. Филм треба изнова да подстакне на размишљање да се ова пруга коначно изгради. Њена градња почела је пре 100 година

Јуче је у Крушик примљено 20 производних радника. Тиме је број запослених у Крушику достигао око 1900 радника. План је у догледној будућности 2 500 запослених. Доласком садашњег генералног директора, Младена Петковића, радикално се изменила структура запослених у корист радника у производњи.