Има томе како се у Ваљеву на једној трибини говорило о некадашњем задужбинарству. Историчар Предраг Марковић казао је тада да данашњи богати људи, за разлику од некадашњизх, нису ради да одвоје колико је  црно испод нокта да оставе народу задужбину по чему ће их помињати потоња покољења. Бивши председник Тадић позивао је својевремено наше богате људе да се удруже и направе један мост. Врло су се енергично оглушили о тај позив. Ако већ не подижу мостове и друге грађевине потребне народу, могли би значајније помоћи сиромашнима и лечењу болесне деце.

Проф. на ВИПОС-у у Ваљеву Бранко Матић, написао је својевремено један текст, а одржао је у библиотеци и предавање, шта су некадашањи богати људи у Србији оставили  свом народу. Пренећемо део тог текста као подсетник за размишљање. Не мислимо тиме да било кога прозивамо за помањкање солидарности. Можда они који могу заиста помажу, али то не шире на сва звона. Да је срећом тако, очајно сиромашних међу нама, а посебно је болно када су то деца, било би много мање. 

Сава Поповић Текелија (1761-1842) у Пешти је 1838. године основао задужбину Фонд Текелијанум за школовање српских ђака и студената Фондација им је обезбеђивала смештај, исхрану и стипендију. Од 1838. до 1914. године у Текелијануму је боравило и школовало се око 350 ученика и студената.

Илија Милосављевић Коларац (1800-1878) оставио је сву своју имовину као задужбину у два фонда: Фонд за српски универзитет - Универзитет Илије М. Коларца и Књижевни фонд Илије М. Коларца. Вредност Коларчеве књижевне награде 1940. године била је по износу једнака вредности Нобелове награде за књижевност.

Капетан Миша Анастасијевић (1838-1885) био је велики добротвор српског народа дајући новац за разне ствари:ондашњој Великој школи поклонио је велелепну зграду у којој је сада ректорат Београдског универзитета.

Никола Спасић (1838-1916). Средствима његове задужбине , која је 1939. имала за три одсто већи капитал од Нобелове, изграђене су болнице: у Београду 1935. године, у Куманову исте године и Крупњу наредне године. Дом за изнемогле и сироте грађане подигнут је у Књажевцу 1935.

Поред тога Никола Спасић је одлучио да свој целокупни капитал стечен кроз велетрговину, готово искуључиво реализовану у Србији, завешта за општу корист и развој важних области друштвеног живота.

Радован Лазић (1835-1884), трговац из Ваљева, био је старешина терзијског еснафа, одборник и председник ваљевске општине и њен посланик у Великој скупштини Србије. Донео је разне одлуке значајне за живот Ваљева: забрана беспосличарења и пијанчења за радних дана, организовање јавних радова које су обављали прекршиоци претходне забране, садњу дрвећа у улицама, изградња школске зграде и сл. Године 1875. основао је Ваљевску штедионицу и био њен председник до смрти. Књижевни фонд је основао 1838. За његов рад написао је правила и обезбедио почетни капитал од 10 000 динара у Сребру.

Мијо Стојкановић

.