Понекад ми дође да "задавим" мог супруга. Зато што неће да разуме емотивна стања кроз која пролазим и јер су његове речи према мени понекад оштре као сечиво ножа. Дође ми да га "задавим", јер у он у суштини није такав човек. А каква лепа сећања имам.
Од када смо се упознали (Боже, колико је година од тада прошло), мој супруг ме никада није ословио мојим крштеним именом Ружица. Увек су то биле нежне варијације мог имена: Ружена, Роуз, Роузис, Розмари...
Тада, тих првих година, дословно када год би пролазио поред мене, супруг би ме топло помиловао по образу. Најлепше је било што он није ни био свестан да то чини. Мени су ти додири толико пријали да сам их скоро као бол осећала у срцу.
Милан Кундера као да је за мог супруга написао реченицу да је љубав стално запиткивање. Мој супруг је мене и наше дечаке стално запиткивао о тако невероватним а за наш заједнички живот суштинским стварима. Нажалост, нисмо увек били спремни да учествујемо у томе.
Док је радио на Радио Ваљеву, и када би емитовали неку лепу баладу, као што је "Откад тебе волим" Момчила Бајагића или "Свећа на ветру" Елтона Џона, мој супруг би рекао да је то песма наравно за све слушаоце, "али да му допусте да је данас упути на посебну адресу". Та адреса била сам ја. Покушала сам да будем женски сумњичава, али ме уверио да је песма заиста била адресована на мене.
Данас питам супруга зашто је постао тако суздржан и тврд, да ми се онај ранији више допадао. Он каже да су то учинили хладни, себични људи и многе године. Осетим призвук горке сете у његовом гласу. На тренутак се прибојавам да неће међу тим кривцима поменути и моје име. Срећом он то не каже, заустави се.
Још увек ме супруг никада није ословио мојим крштеним именом. И даље су то нежне, лептирасте и топле варијације мог имена. А године неумитно пролазе. Хоћемо ли сачувати једни друге?
Ружица Стојкановић
.
.